Свечана додјела награда 11. Трга од ћирилице овогодишњим лауреатима – Српској православној богословији Светог Арсенија Сремца из Сремских Карловаца и пјеснику Благоју Баковићу уприличена је синоћ на Белависти.
Богословији Светог Арсенија, „једној од најстаријих образовних установа СПЦ”, како стоји на повељи, додијељена је награда „Ћириличник”, „за изузетан допринос православној духовности, истинској просвети и свеукупној ћириличној култури”.
Жири, који су чинили књижевници: Новица Ђурић, Радомир Уљаревић, Желидраг Никчевић, проф. др Будимир Алексић и Будимир Дубак, одлуку о додјељивању „Ћириличника” Карловачкој богословији донио је једногласно, руководећи се свеукупним значајем који је она имала, и има и данас, у својој двјестатридесетогодишњој (230) историји.
У образложењу жирија, које је прочитао Будумир Дубак, између осталог стоји:
– Богословија Светог Арсенија Сремца један је од темеља свеукупног школства Српске православне цркве, и дубоко је уткана не само у живот српске Војводине и Сремско-карловачке митрополије, него и уопште у живот Српске Цркве и српског народа, као и у живот свеукупног Православља – прочитао је Дубак.
Улога ове славне српске школе показала је кроз своју историју да њен циљ и задатак није само био просто стицање знања него цјелосно духовно, умно и морално образовање њених васпитаника, а преко њих и цијелог народа, због чега је њена улога била значајнија, и просветна мисија плодоноснија, запазио је Дубак.
– Споменимо и то да је велики број полазника, као и велики број наставника ове славне школе био са простора Црне Горе и Боке Которске. Сви они су дали значајан допринос не само развоју српске црквене просвете, него и свеукупној српској духовности и култури. Нека буде срећно ово признање њеним професорима и ђацима, који су се овјенчали наградом „Ћириличник“, са жељом да и даље њена мисија и плодови буду од користи, и диван примјер свима у изграђивању покољења нашег српског рода која стасавају и која се образују и васпитавају – поручио је Дубак.
Награду је у име Богословије, из руку протојереја–ставрофора Обрена Јовановића, архијерејског намјесника херцегновског, примио њен ректор протојереј–ставрофор Јован Милановић, који се на њој захвалио бираним ријечима.
– Овај Трг од ћирилице, око овог чудесног храма Св. архистратига Михаила – са његовим чудесним стрелама које врхуне ка небу и све нас опомињу и позивају да не тражимо постојаног града овдје на земљи, па макар га зидали и од камена – чува не више оружје и не бави се ниским вриједностима. Овај Трг од ћирилице, чува слова и ријечи које везују не више за било каквог властодршца, него везују за Сведржитеља. Зато овом догађају нису потребни звуци, него ријечи које јече и звече и испуњавају овај трг и овај град истином да је само Бог вјечан – казао је он.
Протојереј-ставрофор Јован Милановић долази из Сремских Карловаца, из града који, како је казао, нема ни једне куле, али је прављен тако да буде ипак кула водиља, Сион српски, онима који вјерују да је Ријеч постала тијело.
– Осим језика и писма сличан је овом новском и по менталитету, а послије овога вечерас, убјеђен сам да Херцег Нови и Сремски Карловци постају синоним, и то не само због српског збора, него и због истине о чувању вјере и јединства, понекда чини се охоло и гордо, али опет на чудесан начин смирено и мирно. Ништа од онога што се у тој нашој кући, богословији Карловачкој дешава није наше, него дјело наших предака, а ми мало загребемо, не бисмо ли направили рупу коју ће наши потомци да попуне… Та је наша кућа са својим народом крварила, са својим народом пјевала и снијевала, са својим народом ишла сјеверно, јужно, источно и западно, и до дана данашњег са својим народом, гдје год се он налазио, чува ту тајну Богооваплоћења, присуства Божјег у овом свијету. Преко три и по хиљаде ученика отишло је из ње да би се у њу непрестано враћало… Зато ову вечрашњу награду доживљавам прије свега као аманет и као завјет, да ћемо на том путу чувања ћирилице и ми тамо негдје направити Трг. Стога, радујући се вечерашњем дружењу, позивам вас да будете једно са нама и у Сремским Карловцима – поручио је Милановић.
Пјесник Благоје Баковић, у чијим стиховима животворно пулсира наша најбоља лирска традиција, како стоји на повељи, добитник је овогодишњег „Печата Херцега Шћепана”. Награду му је уручио предсједник Управног одбора Трга од ћирилице, протојереј–ставрофор Радомир Никчевић.
Образложење жирија је прочитао Радомир Уљаревић, а у њему је између осталог истакнуто да је Благоје Баковић пјесник чије дјело не трпи саопштења, несмјестиво у кратке теоријске и критичарске форме као што су саопштења и образложења, надмаша правила и превазилази оквире лирског систематизовања у уобичајене фолдере. Књижевна критика рађе не би да ризикује, али овој поезији се не жури, она рачуна са вјечношћу. А Печат Херцега Шћепана само указује на то рачунање.
Како запажа Никчевић, Баковић не дозива музе, оне су са њим и дању и ноћу, и на јави и у сну, он је једини пјесник, који кад год пожели пише, док други чекају надахнуће.
– Надахнуће је увијек ту, за њега је надахнуће исто што и ваздух, писање исто што и дисање, урођена потреба без које живот не би имао смисла, и не би био могућ. Ма о чему да пјева, његова поезија је религијска, богонадахнута, па и кад пјева о жени, о љубави, о смрти, увијек је ту Бог, почев од прве књиге „Жеђ под водом“, Баковић пјева у славу Господњу, попут Романа Мелода, он ослушкује звучања тражећи мелодију да угаси ту неугасиву жеђ под водом… Он је на самом почетку подесио тон, изабрао метар, и преостало је само да у свој пехар сипа живу воду како би загасио ту неугасиву жеђ, која је заправо жеђ за истином, за Христом, и од те прве књиге до данас Благоја води та боготражитељска жеђ… У својим најбољим стиховима пјесник се сусрео са Оним за којим одувијек неодступно чезне, а ти стихови су несумњиви свједоци тог сусрета. Отуда, рекао би Бранислав Петровић, Баковић говори с позиције првог човека који се затекао у тек створеном свету – казао је Никчевић.
Пјесник се на награди захвалио на најљепши могући начин – бираним ријечима и стиховима:
– Од свих тајни којима је Господ даривао овај свет, тајна пјевања је у најдивнијој вези са небом, и оним што оно кроз пјевача дарује земљи. Један сам од оних који вјерује да је та количина дара најпресуднија за онај тренутак када мисао, осјећај, занос, надахнуће, прелази у ријеч, у звук, у мелодију матерњег језика и свега онога што тај језик носи. Када за нешто кажемо да је предивно, то ме прије свега подсјећа на пређу и онај занат којим се наше предиље међу јавом и мед сном радиле… Захваљујући тој мојој служби у предиву и плетиву, којој служим по мјери свога дара, ево мене ноћас на Тргу од ћирилице. Послао ми Херцег Шћепан свој печат по жирију, мојој браћи, да ми њиме потврди моју службу дару, роду и језику српскоме – поручио је Баковић.
Примајући „овај печат са радошћу и захвалношћу”, Баковић је захвалност запечатио стиховима насталим након што му је саопштено да је управо он овогодишњи лауреат.
Вече је зналачким појањем уљепшао квартет карловачких богословаца, предвођених професором Јованом Стојановић. Водитељ вечери је била Александра Миљанић.
Извор и фото: Српска православна црквена општина Топаљко-херцегновска
