У оквиру програма четвртог дана 11. Трга од ћирилице, у башти Куће нобеловца Ива уприличено је вече под називом „Алекса Шантић – пјесан љубави и родољубља“, поводом 100 година од смрти великог пјесника.
О његовом књижевном дјелу говорили су уважени професори, др Немања Каровић из Београда и др Душко Певуља из Бањалуке.
Стихове је казивала Теодора Ковач уз пратњу музичке умјетнице Светлане Бубање, која је уз гитару извела и двије музичке нумере по тексту Алексе Шантића.
У предавању под назовом „Љубав и меланхолија у поезији Алексе Шантића”, проф. др Немања Каровић говорио је о посебностима Шантићеве поезије, која је остала вјечно актуелна у народу, како кроз читање, тако и кроз севдалинке које се и данас пјевају.
Каровић је назначио одређену подвојеност у Шантићевим пјесмама која се, прије свега, дешава, како је казао, између личних и колективних осјећања, између љубави и родољубља, између лирске драге и напаћеног народа”.
Описујући лирски субјект, др Немања Каровић казује, да Шантић, иако задивљен љепотом коју запажа око себе, остаје дистанциран, допуштајући да над полетним и страственим осјећањима превладају меланхолија, стидљивост и уздржаност, не дозвољавајући прелазак самопостављених граница. Како каже Јован Скерлић – „ми немамо песника који више од Шантића говори нашем срцу”.
Проф. др Душко Певуља приближио нам је тему „Српски филолошки програм и родољубиво пјесништво Алексе Шантића”.
У уводној ријечи, говорећи о мостарском књижевном кругу, професор Певуља примјећује да су сви велики умјетници, приповједачи и пјесници, који су том кругу припадали, прије свега „велики културни посленици који су живјели српску културну идеју”.
Спајајући нити које повезују нашу народну поезију и Његошево пјесништво са Шантићевим, др Певуља надовезује ова два лирска гласа на народно пјесништво, јер су, заиста, Шантићеви стихови постали „дио подразумијеване националне својине”.
На овом својеврсном помену Шантићу, како је др Певуља доживио синоћне вече, он је прочитао и извјештај о Шантићевој сахрани, који је објављен у београдском „Времену”. Овај надахнути поетско-новинарски опис сахране чувеног мостарског пјесника, на најбољи начин је изразио Шантићеву припадност цијелом српском народу, који га је волио и осјећао својим, без обзира на вјерско опредељење сваког појединца. Шантићеви савременици не би могли претпоставити каква га постхумна судбина чека у његовом родном Мостару од истих оних којима је спјевао „Остајте овдје”, једну од својих најљепших пјесама.
Професор Певуља закључује да посебан значај Шантићевих пјесама лежи у чињеници да су оне „један важан историјски факт (…) завјетног карактера, јер је Шантић, заправо, можда понајвише послије Његоша, наш завјетни пјесник”.
Стиховима пјесме „О класје моје”, завршен је програм четврте вечери 11. Трга од ћирилице, које је уредила и водила компаративиста и театролог Теодора Ковач.
Извор и фото: Српска православна црквена општина топаљско-херцегновска