Манифестација Андрић наш савременик – 130 година од рођења нобеловца, заокружена је синоћ предавањима на тему „Андрић и море„ о којем је говорила проф. др Жанета Ђукић Перишић и „Иво Андрић новија тумачења и вриједновања“ о којој је говорио магистар Ђорђе Малавразић.
„Али ипак мени треба мало сунца и купања и нових крајева. Можда ће над тим морем, као чудотворним плаштем моје тијело оздравити и моја душа доћи до ријечи“, записао је Андрић 1913. у писму свом другу из школске клупе Војмиру Дурбешићу.
Море за Андрића, како је истакла проф. др Жанета Ђукић Перишић, није било само снага, већ вјечни творачки импулс.
-Море, јужне воде Медитерана, била је велика Андрићева тема и инспирација током цијелог живота. Док су морска вода и чувени медитерански ваздух пун озона и опојних мириса борова пинија и кипариса лијечили његово осјетљиво здравље у дослуху са немјерљивом морском пучином смиривали његове немире, а то је атмосфера коју море шири суштински утицала на дух једног броја Андрићевих пјесама и прича. Чинећи његову мисао споријом, али оштријом, море је Андрић видио као вјечни творачки принцип, као креативни импулс са капацитетом да на симболичком плану изрази дамаре његове душе, казала је Ђукић Перишић.
„Иво Андрић новија тумачења и вриједновања“, тај период требало би да обухвати крај прошлог и досадашњи ток овога вијека, казао је др Ђорђе Малавразић.
По завршетку Другог свјетског рата, међу свима онима за које су и Иво Андрић и Мирослав Крлежа биле неупитне највише југословeнске вриједности, стално је била дилема ко је од њих двојице писац пуније снаге и већег домета. Привремено разрјешење ове тензије дошло је 1961. када је Иви Андрићу додјељена нобелова награда за књижевност. Повећао се број превода његових дијела на стране језике, док Крлежа није имао успјеха прије и послије тога са пласманом интернационалних својих текстова, казао је Малавразић.
Андрић је од 1920. писао српским језиком и ћирилицом, најчешће екавицом и тај његов језик, што је интересантно постао је практично мјерило српске језичке норме, мјерило српског књижевног језика.
-Он је себе систематски утемељивао у српској култури, пишући не о неким другим писцима других нација, већ пишући десет брилијантних есеја о Његошу, често о Вуку, Петру Кочићу, Симу Матавуљу… Ријеч је о културном добру такозване нулте категорије који има свјетски значај и којег се нико неће тако лако одрећи. Критеријум може бити да он најбоље изражава дух Босне, или да је највише тематизовао босанске мотиве у својој књижевности или нешто томе слично, али главни разлог јесте вриједност коју свако жели за себе, казао је Малавразић.
Подсјећамо, манифестацију „Иво Андрић – наш савременик“ иницирала је Гордана Поробић Крцуновић, а реализовала ЈУК „Херцег фест”.
