Сликарски бард Медитерана, Војо Станић навршио је 97. годину, и са сином Томом, захваљујући коме смо добили и рођенданску фотографију, а уз бројне честитке, дан провео у добром расположењу. И ми срдачно честитамо и желимо добро здравље, уз подсјећање на неке раније разговоре у којима смо биљежили Војове приче о умјетности, сликарству, Шкверу, Новом, сусретима, његовом атељеу у који више не одлази али у коме свој живот живе његове чудесне слике.
Остаје и живи и његова прича о том невеликом простору који магично привлачи поклонике његовог невјероватног сликарског свијета.
-Атеље је мали, као простор, али кад се отвори прозор, а вазда је и отворен без кад је ружно вријеме, па када се том малом простору дода онај велики који видим онда ми изгледа као да краја нема.
А прозор јесте окренут ка људима, бескрају неба и мора, сунцу, баркама, једрима, вјетру, киши, и слика се свакодневно мијења. То су они тренуци који Станићу нису промицали, па је о њима и људима остављао на платнима приче као документ свог увијек богатог личног доживљаја.
-Не знам шта ће да се догоди са сликом кад почнем да радим. Ја пожелим једно, а насликам нешто друго, треће… У томе је чар.
Признао нам је и да воли новски и Шквер као када се први пут сусрео са овим необичним мјестом и људима са којима је увијек био причљивији него са новинарима.
-Једном када су ме замолили да нешто кажем на својој изложби, а ја нисам знао шта би, рекао сам: ја сликам да не бих причао!
А Станићеве слике и јесу приче, времеполов, хроника града и људи Херцег Новог у коме Војо живи и ствара више од седам деценија.
– Сликајући, ја се у ствари играм. А не вјерујем у сликарство којему је потребно објашњење. Јер, сликарсво је најјаснија умјетност . Када осјетимо слику, онда смо је и схватили, нема друкчијег разумјевања . И свако има право на свој утисак. То је право и поштено и једина истина.
Премда у поодмаклим годинама, за лијепих дана Војо се ни сада не одриче неких својих малих ритуала. Излази на Шквер, иде у двије најближе кафане, на кафу и сладолед. Као ореол окружује га и тада нека дјетиња искреност, радозналост, али једнако и мудрост и духовитост. Издваја га од свега и свих његова једноставност у коју сабира свој шкверански свемир.
-Све можеш доживјети и у малом мјесту. Ако у малом мјесту не нађеш људе нећеш их наћи нигдје. А Херцег Нови је раскошно лијепо мјесто у сваком погледу. Али, да негдје нема ружног не би било ни лијепог!
А у Војовом стваралаштву, казивању, животу, лијепо се увијек изнова рађа. Сам нам је у том давном разговору открио правило: радујем се сваком новом дану, зато и живим овако дуго!
Срећно још једном маестро! И још много радости!
