Пола вијека је од смрти Петра Лубарде (Београд, 13. фебруар 1974), једног од најзначајнијих наших сликара у 20 вијеку. Тај датум су организујући пригодне програме обиљежавали протеклих година синовац Ђуро Лубарда и сестричина Ђина Лазар, оснивачи Фондације која носи име славног сликара а чије је сједиште за Црну Гору у Херцег Новом. Из објективних разлога они данас нису у Херцег Новом, али подсјећање није изостало. Сачувано је у недавном разговору са Ђуром Лубардом, а открива нам мало познату причу о Петровим писмима из концентрационог логора у коме је био затворен током Другог свјетског рата.
Овако је писао 1. јануара 1942. године на београдску адресу прве супруге Јеле.
– Примио сам оба пакета у потпуном реду, и ћебе, обрадовао сам се пакетима као мало дијете, поређала… разне ђаконије, да ти не говорим шта ме више обрадовало у пакетима. Имам и вунену пижаму, тако немај бриге… Ништа ми не пишеш о атељеу, питао сам те, то ми је важно, ма шта да је са њиме…
Петрова писма из богате породичне архиве показао нам је Ђуро Лубарда уз фотографије које је његов стриц слао из заробљеништва па и фотографије његових слика које су настајале током логорских година.
– Морам признати да писма раније нисам детаљно читао. Обраћао сам пажњу само на дијелове који су мени били интересантни. Међутим, једна млада научница, Наташа Јовановић, припрема рад о Петру, а ја сам пристао да јој помогнем. Скенирајући за њу једно, успјевао сам да у цјелости прочитам друго писмо, и тако редом, прочитао сам их сва – прича Ђуро, који је већ годинама, у добром дијелу године наш суграђанин.
Према његовим ријечима Петрова писма углавном су адресирана на његову прву супругу Јелу, историчарку умјетности која је дипломирала на Сорбони, а њега увела у париске музеје и ликовне кругове. Ословљава је са „Јелочко“, потписује се са Петрушка и пише редовно прво из Немачке, из логора, потом из заробљеништва из Италије.
Додаје Ђуро да је нашао и запис о тренутку када је он рођен, 1942. у Београду, о чему је Петру писао његов отац. Међу писмима је и Петрова вијест о одласку у Италију, а „Петрушка“, како је писмо потписано, није ни у таквим околностима, заборавио рођендан Јелене Лубарде.
Сва писма из логора писана су на једном комаду папира. Морала су да буду отворена, па се дуги правоугаони папир потом пресавијао у облику коверте. Свако писмо је имало печат логора, цензуре и повратну логорску адресу – Петров затворенички број 66765.
У логору су фотографисане и евидентиране и слике Петра Лубарде. На полеђини је такође био логорски печат и Петровом руком исписан назив слике и његов потпис, назив писан латиницом, потпис ћирилицом.
Очигледно је да је отварањем породичне архиве отворен простор за нова истраживања живота и дјела Петра Лубарде, као и за квалитетну монографију, јер су двије до сада објављене приватна иницијатива. За све то би требало заинтересовати министарства културе и Црне Горе у којој је рођен, и Србије у којој је живио. Подршку, значајнију од досадашње заслужује и пројекат „Крш у Лубардином пејзажу“, који је Фондација осмислила с циљем да окупи у ликовну колонију, у неком отвореном атељеу сликаре из градова у којима је Лубарда награђиван, а награде је добијао и када су у конкуренцији били Салвадор Дали и Пабло Пикасо, у Паризу, Хагу, Сао Паулу, Токију, Њујорку…
Писмо је поводом ове годишњице на нашу адресу упутила предсједница Фондације Ђина Лазар и подсјетила да је Фондација „Петар Лубарда“ на инициативу породице и љубитеља Лубардиног дјела формирана 2006. године у Херцег Новом.
-Споменула сам једном раније да је 100 година у историји мало, али у људском животу је много. Ево, како лете године, сви смо свјесни тога и ради тога је Фондација ажурно радила држећи се главног циља, очување имена и дјела Петра Лубарде. Тако је постала традиција да сваког 13. Фебруара организујемо изложбе радова ученика средњих школа који су радо прихватиле учешће на конкурсу „Лубарда као инспирација“. Тај едукативан програм је приближио младе ученике Лубарди, којег нису познавали, и били су врло узбуђени да се „суоче“ са његовим дјелима и инспиришу његовим стваралаштвом.
Фондација је његовала сјећање, обиљежавала датум рођења и датум смрти, и мислим да смо успјели да ширимо ту колективну свјест о Лубардином значају. Ликовни сусрет 2018. године окупио је умјетнике из региона и иностранства око пројекта „Крш у Лубардиним пејзажу“. Сви ти пројекти и сусрети на тему сјећања на Лубарду, стварно су пробудили сјећање, али, сјећања има још много!!! О Лубарди млади пишу дипломске и магистарске радове, и то радује, али то раде појединци. Вријеме је да своје кажу и институције, јер држава Црна Гора није пружила руку многим идејама које је Фондације предлагала, почевши од обнављања родне куће, кроз музејску поставку гдје би се излагала сва дјела која су у депоима музеја, можда и назива неке установе или улице у Херцег Новом гдје је живио неко врјеме као дјете и касније био директор Умјетничке школе. ….Сви ти пројекти које помињем могли би бити традиционални и у органицазији надлежних државних институција и установа.
Јако сам тужна да овог 13. фебруара не могу да будем у Херце Новом и на Цеињу, што је био мој ритуал… добро је, кад се десе неке невоље да та традиција остаје на доброј вољи пријатеља…
Моја и мисија наше породице била је да се оживи интересовање о Лубарди, да га извучемо из заборава од 30 година, да се очува то јединствено умјетничко дјело, које би сигурно привукло и многе људе из иностранства.
Надам се да ће на данашњи дан свако од вас посветити бар један минут сјећања на великана сликарства и хуманисту Петра Лубарду, поручила је у писму Ђина Лазар, предсједница Фондације „Петар Лубарда“.
Уз споменик на Карачи новски средњошколци данас ће положити цвијеће.
Бесмртност јесте у дјелима која нам је Лубадра оставио, а траје у нашем поштовању и сјећању.
В.Вујновић
