Поводом прославе Савидана у Цркви Светог Саве изнад Манастира Савина сутра (четвртак, 26. јануар) биће служено Празнично Вечерње, са почетком у 17. часова.
На Савиндан у петак, Саборна литургија биће служена у Цркви Св. Саве, са почетком у 9 часова. У наставку биће организован програм дјеце са вјеронауке. У организацији Црквене општине Топаљско-херцегновске биће одржана Светосавска академија, у Дворани Парк, са почетком у 19 часова.
Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави, назив је свечаности у част првог Архиепископа цркве и српског просвјетитеља.
Протојереј Никола Тодоровић, гостујући у емисији Новско јутро, говорио је о значају празника Св. Саве:
– Овај празник је веома важан за српски и друге народе, који поштују светитеља Саву, као код Бугара, гдје се упокојио у Трнову по повратку из Свете земље. Светом Сави се поклања велика пажња, гдје живи наш народ од Аустралије до Америке, од Русије од Јужне Африке, навео је протојереј Тодоровић.
Он се осврнуо и на традицију прославе Св. Саве у Црној Гори:
– Из времена Краља Николе видимо да се Св. Сава слави, као школска слава и свенародни празник у Црној Гори, одакле светитељ потиче. Његов отац Стефан Немања, касније Св. Симеон Мироточиви, рођен је у Подгорици. Из године у годину трудимо се да то буде организованије. Долазе нове генерације, дјеца на вјеронауци тих дана припремају посебан програм, као што ће и ове године, најавио је протојереј Тодоровић. Подсјетио је да ће у септембру ове године, у Подгорици бити основана Православна гимназија Свети Сава.
Манастир Савина са својом богатом библиотеком заузима угледно мјесто у српској култури. Најзначајнија је Савинска крмчија, један од преписа Законоправила Светог Саве из XVI вијека. Најзначајнији свештени предмет, који се чува у манастирској ризници је крст Светог Саве. Ово је, колико је познато, једини крст који је припадао Светом Сави, који је остао сачуван у Српској Православној Цркви.
О Светом Сави
Свети Савa, рођен као Растко Немањић, био је најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је посебно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просвјетитеља Словена, које је често читано на Немањином двору.
Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ријетко ко други. Посебно је поштовао монахе.
Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали.
Они су обновили напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије Ш предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник духовности, просвјете и културе.
Послије, тачније, 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просвјетитеља, духовника, државника и учитеља.
На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хиротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао сједиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе.
Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу.
Упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренио мошти светитеља Саве у манастир Милешево.
Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, значај, а нарочито у вријеме турског ропства. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Сада, управо на мјесту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих свјетских меридијана довршавају највећи, величанствени – Спомен-храм Светог Саве.
