У организацији НВО „Поријекло“, у павиљону Градске музике уприличено је предавање професора Мила Ломпара на тему „Петар II Петровић Његош – пјесник, владар, филозоф“. Премда је пјесничко дјело нешто што обиљежава Његошево мјесто у култури и традицији, професор Ломпар истиче да сама пјесничка вриједност није довољна да би обезбједила мјесто у култури, које носи у себи карактер поистовјећивања код много већег броја људи, од оног којем пјесништво значи.
– Имамо једну сасвим искуствену чињеницу. До прије тридесетак година, гдје год да се човјек нашао када је ријеч о српском народу, могао је срести људе различитог образовања и занимања, од оних везаних за техничке и медицинске науке до оних из хуманистичких области, који су знали напамет Његошеве стихове. Говорили су их са разумљивошћу, што показује да је пјесник о којем је ријеч превазишао оквире самог пјесништва и ушао у културну сферу која конституише национални идентитет једног народа. Тако је Његош постао одређујућа чињеница српске културе и, у том смислу, њен класични пјесник, рекао је он.
Како истиче Ломпар, Његош је човјек прелазне фигуре, када је ријеч о владавини јер је за насљедника одредио Књаза Данила као првог свјетовног владара, а улога прелазне фигура евидентна је и у књиженим дјелима.
– Његош спаја средњовјековну спиритуалност и мистично поимање свијета, какво обликује „Луча микрокозма“, са романтичарском хероиком „Горског вијенца“, али и са мотивима модерног свијета који се појављују у актуелној фигури самозванца у „Лажном цару Шћепану Малом“. Ријеч је о прелазу од форми везаних за традицију класицизма, па и средњег вијека, ка књижевним облицима који најављују модерно доба. Он је, с једне стране, кристализовао садржаје идентитета, а с друге их отворио према струјањима модерног времена. Нико није више од Његоша био укључен у модерна времена. То показује и његова сачувана биљежница, у којој се, поред записа о књигама које је читао као аутодидакт, налазе биљешке о техници, електрицитету и енергији. У томе се види његова тежња да повеже два свијета, традиционални и модерни, казао је он.
Кретање Његошевог књижевног дјела ка модерном, евидентно је и кроз питања на која даје одговор, па тако истиче Ломпар у Лучи микрокозми питање је: “Ко сам ја?”, у Горском вјенцу даје одговор на питање “Ко смо ми?”, док је питање у Лажном цару Шћепану малом “Ко су они?”
– Али „Шћепан Мали“ доноси једно од судбоносних питања које ће управо у Његошево вријеме, односно неколико деценија након њега, одјекнути посебном снагом. То је питање истине. Ниче је неколико деценија касније написао расправу о истини и лажи у изванморалном смислу. Да ли је истина метафора или подразумијева нешто друго? Већ код Његоша налазимо стих „именујући се рускијем царем“. Шћепан Мали није руски цар, он је само име руског цара. Већ се код Његоша осјећа, не тврдим да је то теоријски формулисао, већ је то егзистенцијално и искуствено осјећао, распад између ријечи и ствари. Једна од најкласичнијих дефиниција истине јесте да је она подударност, односно прикладност ријечи и ствари. А Његош осјећа да се та веза распала и да ријечи почињу да мијењају ствари, да самостално плутају. То је апсолутно обиљежје модерног времена које ће посебно доћи до изражаја у 20. вијеку, рекао је он.
У увертири предавања професора Мила Ломпара, предсједник НВО „Поријекло“ Небојша Драшковић уручио је захвалницу за културну и националну афирмацију становника Црне Горе директору РТХН Глигу Томановићу, који је на Седмој скупштини ове невладине организације једногласно изабран за лауреата за 2025. годину.
Захвалница за културну и националну афирмацију Срба на Балкану и у свијету уручена је и професору Милу Ломпару, којег је за овогодишњег лауреата предложила подружница НВО „Поријекло“ из Чикага.
