Парастосом у цркви Рођења Пресвете Богородице на Савини и полагањем цвијећа на споменик стријељаним родољубима, обиљежен је 11. новембар – Дан примирја у Првом свјетском рату.
Уз конзула Републике Србије у Херцег Новом, Мића Роговића и више невладиних организација и удружења из Херцег Новог и Будве, вијенце на споменик су положили и представници Општине Херцег Нови: предсједник и потпредсједница Скупштине општине, Иван Отовић и Драгана Станишић, главни администратор Ненад Ђорђевић, потпредсједник Општине, Милош Коњевић, те одборник и посланик, Јован Суботић.
– Обиљежавањем ових историјских догађаја, обиљежавамо нашу славну прошлост, молимо Господа да се страдања никада више не понове, молимо се за мир на свим просторима и ратиштима у свијету – казао је Роговић.
Он се осврнуо на догађаје са ових простора са почетка 19. вијека, те истакао да славу и признање треба одати свим припадницима црногорске војске који су омогућили да опстану српска држава и народ, краљ и војник, и да долином Таре до Мојковца, преко Матешева, дођу до Скадра, Драча и Тиране, гдје је почетком децембра 1915. године била смјештена већина српске војске, команде и Владе.
– Црногорска војска је зауставила продор аустроугарске војске, која би касније наставила пут према Скадру и Бојани и уништила српске јединице и Владу која се повукла на ту територију. Савезнички бродови су преживјеле из ових тешких операција касније искрцали на острво Крф, гдје се војска, захваљујући савезничким јединицама, аустралијским медицинским екипама и братском народу Грчке успјела да опорави, и 15. септембра 1918. године кренула на пут без повратка – нагласио је Роговић.
Предсједник Скупштине општине Херцег Нови, Иван Отовић истакао је да се на данашњи датум присјећамо свих оних који су положили животе на олтар отаџбине.
-Овдје није само ријеч о великој војничкој побједи српске идеје. Овдје се ради о побједи једне идеје која је егзистирала кроз вјекове, идеја ослобођења и коначног уједињења српског народа без обзира ко гдје и како живи. У Првом свјетском рату српски народ је страдао као ријетко који други народ. Али вођени идејама слободе и уједињења преживјели су. Успјели смо и онда када су многи мислили да је Србија као држава престала да постоји, када су многи мислили да ће већ у Мачви, на Церу и Колубари српска војска да буде сломљена а самим и тим и српски народ, казао је Отовић и додао да се не ради само о јуначким српским војницима већ о свима онима који су положили живот на олтар слободе.
– Сјетимо се свих српских пјесника, свих оних младих који су преко Албаније ишли у непознато, али вођени вјером да ће се једног дана вратити на своја огњишта. И не само вратити на огњишта, већ и да ће једног дана ослободити своју браћу, без обзира које вјере били. Српска војска није само ослободила Србију, већ је створила услове да се сви јужнословнески народи напокон нађу у једној држави слободни – након вијекова јарама и туђинске управе. Морамо да чувамо то сјећање, да будемо поносни на наше претке и да водимо рачуна у каквом ће друштву да живе наше потомци -закључио је Отовић.
Човјек који се жртвује за другог остварује истински идеал због којег је и створен јер је љубав прије свега жртва за другога, казао је игуман Манастира Савина Макарије.
Он је појаснио да је важно да се у тој жртви не застрани, због чега је потребно држати се живог Бога и јеванђеља, као преци који су и у ратовима показивали човјечност.
– Пуно је примјера за то, посебно у Првом свјетском рату. Само један од таквих је када су српски официри пострадалом аустријском војнику пронашли писмо са нешто новца које је спремио да пошаље својој кћерки. Они су га сахранили, а писмо послали и добили одговор на њега у којем кћерка пише да су плакали читајући утјешно писмо тако великих људи који иако у рату, нису били крволоци него су поштовали сваког човјека, те да се нада да ће по окончању рата доћи да посјети очев гроб. То је тај идеал да се увијек држимо живог Бога и Јеванђеља и да се сјећамо, јер ако заборавимо, нестаћемо – казао је игуман Макарије.
