Колико је храбрости и одважности потребно да срушиш све предрасуде друштва које те ограничавају и покориш свијет? Колико је само потребно упорности да разгрнеш све што те окружује и пустиш свјетло у свој живот? И онда корачаш даље, потпуно сигуран у себе и нижеш дипломе на студијама Поморског факултета у Котору, Правног факултета у Подгорици, а онда томе додаш још два мастера која су у изради, а све то уз шампионске титуле у спорту као бацач кугле, од европских до Олимпијских игара у Токију! Пишеш странице вјечите борбе као побједник, зграбиш оно што ти је живот наметнуо, приглиш га као животног сапутника и онда поносно стојиш пред својом заставом и слушаш своју химну – Новљанин Милош Спаић, мастер међународних односа и дипломатије и мастер менаџмента у поморству, једини параолимпијац из Херцег Новог.
Од дјечачких снова, до оствареног младог човјека, наш Милош је морао, како каже, да кроз много успона и падова схвати да је инвалидност његова особеност, да су ограничења само у његовој глави и тада је зачарани круг разбијен. Доказао је и свакодневно то ради, да границе не постоје, већ само воља и жеља којим побјеђује.
– Гледајући пређени академски пут рекло би се нисам пуно прешао само од Херцег Новог преко Котора до Подгорице, илити од мора до центра, а то и није нека даљина. Кроз сва три факултета спојио сам или сам бар покушао спојити оно што ме највише занима: менаџмент, право и међународне односе и дипломатију. Након завршене средње школе „Иван Горан Ковачић“, гдје сам учио смјер Маркетинг, моја прва жеља била је право. Но, судбина је хтјела да право дође мало касније. Због специфичне породичне ситуације, која је за резултат имала поприлично изазован начин одрастања, подршком баш не могу да се похвалим, те сам, хајде да кажемо у свом незнању, условно речено, одлучио да би логично било да кад сам већ завршио поменуту средњу школу, наставим са факултетом који се односи на ту исту област.
Зашто баш Поморски факултет Котор? Ту је велику улогу одиграло моје лично својство, односно инвалидност, прецизније моје погрешно схватање истог, које је опет резултат тога што ми је то што не видим било представљано у периоду одрастања потпуно погрешно, као нешто што треба да се што више сакрије, једноставно кроз призму предрасуда и гледања на инвалидитет као на нешто што ме чини мање вриједним. Тако дакле, због свега поменутог, увјерен подсвјесно да су ми могућности ограничене инвалидитетом, најближи факултет, а да има везе са менаџментом, био је у Котору. Постојао је факултет из те области и у Херцег Новом али сам хтио државни факултет и тако сам се обрео у Котору. Иако је у складу са причом Котор испао као случајна станица, донио ми је много тога лијепог и занимљивог. Шест година до завршетка специјалистичких студија на релацији Херцег Нови – Котор постао сам самосталнији, стекао сам нова знања, нова познанства и нове погледе на свијет око себе. Кроз много успона и падова схватио сам да је инвалидност моја особеност, да су ограничења само у мојој глави и зачарани круг је разбијен.
Дошло је вријеме за следећу дестинацију – Подгорицу. Најбитнија животна одлука да окушам срећу у Подгорици у почетку је била огроман ризик свјесно предузет, али ме срећа, као и увијек, хвала Богу, пратила, те је поменута одлука донијела практично остварење свега што сам сањао. Дошавши у Подгорицу уписујем паралелно Мастер студије на Поморском факултету Котор, смјер Менаџмент али и основне студије права прво на Универзитету Црне Горе, али сам се касније пребацио на Универзитет Доња Горица гдје сам дакле постао дипломирани правник те на истом Универзитету ове године уписао сам Мастер студије Међународних односа и дипломатије као моју већ поменуту трећу област која ме занима.
Кад сад погледам у ретровизор, рекао бих да је испао много дугачак пут од Херцег Новог до Подгорице али онај Милош са почетка приче и овај Милош сада су двије особе мада са истом основом.
Као свијетли примјер сваком младом човјеку, наш Милош истиче да у њему станије велика љубав према правим вриједностома – знању и образовању.
– Човек учи док је жив, а што више знаш више вриједиш. Сваки факултет односно сваки нови корак у образовању донио ми је нова знања, нове или другачије погледе на много тога, такође и нова познанства и искуства а то је заиста непроцјењиво богатство.
И док ради на једном мастер раду, на Поморском факултету у Котору, за други из међународних односа и дипломатије полаже испите и припрема се за одабир теме која ће бити дио његовог истраживања.
– Тема мастера из менаџмента је Утицај страних директних инвестиција на побољшање статуса лица са инвалидитетом у Црној Гори са освртом на црногорске марине. С обзиром на то да се за равноправност лица са инвалидитетом борим кроз лични примјер као и кроз политику, спорт и свако друго своје дјеловање, жеља ми је била да ми се мастер рад из менаџмента бави овом темом јер Црна Гора у великом каска за развијеним свијетом када је равноправност лица са инвалидитетом у питању, поготово ако причамо о приступачности и поштовању прописа. Пројекти марина у Црној Гори су пројекти фирми из развијенијих земаља, тако да је поменути аспект на пуно већем нивоу него у нашој држави иако је само знање људи о теми инвалидитета на врло упитном нивоу, поготово ако додамо фактор разумијевања и прихватања у пуном смислу те ријечи.
Што се тиче теме за мастер рад на међународним односима и дипломатији искрено још нисам одлучио дефинитивно која ће бити, али сам за сада најближи томе да то буде нешто из међународне политике.
Пред овим младим човјеком низали су се животни изазови, али он, како каже, никада није бјежао од борбе већ гледао како да свима покаже да може и зна, да умије, да су сви они равноправни чланови друштва, а инвалидност особеност која их чини јединственим, баш као што сваки човјек има неку своју особину, црту личности, оно што га издваја и разликује од другог.
– Први велики изазов, не рачунајући оне да их назовемо редовне кроз живот, био ми је разбијање зачараног круга створеног специфичним породичним односима и тиме узрокованим врло изазовним одрастањем. Излазак из те фазе имао је за последицу нови велики изазов, стабилизацију самога себе. То је дакако имало своју цијену, но битно је да сада узде живота држим у својим рукама. Паралелно са тим успјешно сам се изборио са изазовом који је подразумијевао да свој инвалидитет загрлим као животног сапутника, те да сликовито речено ускладимо корак један са другим. Ситних свакодневних изазова је много, од образовања, посла, спорта, међуљудских односа али то је нормалан ток живота, јер све што човек ради носи одређене, могу рећи нужне изазове, те их нема потребе помињати. Сваки изазов је ново искуство, нека нова борба, од које никада нисам бјежао.
Образовни систем у Црној Гори нуди много за оне који желе да стичу знања, али и даље има проблем неприступачности за лица са инвалидитетом.
– Конкретно, вјечити проблем имам са литературом која није у мени приступачном формату као ни већина процедура, но добро, снађе се човек. Други проблем јесте то што већина наставног и стручног кадра не зна много о особама са инвалидитетом па то онда изискује сваки пут поновно објашњавање. Са друге стране, кроз образовање сам упознао много сјајних људи, па вјерујем да је већина њих кроз мене и сарадњу са мном видјела и створила праву слику о лицима са инвалидитетом, колико могу а исто тако колико и како то умију да користе. Наравно одређене препреке које сам поменуо и даље су ту и понекад се појаве, али навикао сам на њих тако да када до тога дође, нађе се решење и идем даље. Наравно, ово је максимално кратак одговор јер би о црногорском образовном систему, поготово када су лица са инвалидитетом у питању, о многим његовим манама додуше и неким добрим странама, могли јако дуго и опширно да разговарамо.
До прије шест година апсолутно нико није вјеровао у њега, нити је обраћао пуно пажњу на оно што су његове жеље и могућности. Сам, наставља даље, црпећи из себе жељу да покаже колико и како може.
– Било је појединаца са којима сам и данас у контакту из тог периода, мислим на људе са којима сам се дружио, који јесу били ту, али и њима је требало да повежу шта је истина а свакако мора се узети у обзир, да свак има неке своје животне усуде, поготову у млађим данима па је било нереално да буду права подршка у пуном смислу те ријечи мада им наравно свакако хвала. Тако је било све док сам нисам разбио зачарани круг, игром судбине, упознао неке људе који су ми пуно помогли у животу, на чему ћу им увијек бити захвалан. Ти људи, нећу по именима, али они знају да су њих неколико, због свега што су учинили за мене, били моја подршка и да су постали моја породица, не по крви него људски. Задњих шест година, као и сада наравно, могу пуног срца да кажем да знам да негдје припадам, да некоме значим, да ме неко воли као друга, брата, пријатеља. На неки начин све оно што сада јесам дијелом је и њихова заслуга. Тих неколико људи, морам то поновити, су моја једина породица, моји најближи људи у животу и за све шту су прошли са мном, за све што су учинили за мене, од срца им јавно желим рећи велико хвала.
Наш Милош иде корак даље и остварује још један сан – постаје професионални спортиста, једини параолимпијац из Херцег Новог, један од најбољих атлетичара у Црној Гори, награђен за изузетне резултате у 2021. години и у свом Херцег Новом.
– Спорт је моја љубав од малена. Одувијек сам сањао да будем професионални спортиста и сада буквално живим тај сан. Незнајући да постоји спорт за особе са инвалидитетом, од 15. године почињем рекреативно да тренирам борилачке спортове, идем у теретану, а онда сам прије пет година упознао предсједника Параолимпијског комитета Црне Горе и сазнао да постоји параспорт на професионалном нивоу. Предлог је био да се опробам у атлетици – у бацању кугле. Допало ми се, кугла и ја смо се уклопили и сада је кугла мој омиљени спортски реквизит а бацање кугле мој професионални спорт. Одувијек сам волио да пратим спорт: фудбал, кошарку, борилачке спортове, ватерполо, ски скокове, формулу 1 и имао сам жељу бавити се професионално спортом, али искрено тада ми ни на крај памети није било да ће тај спорт бити баш атлетика односно бацање кугле, али живот пише романе а овај је изгледа мој.
Тако је исписао и странице у којима Милош облачи репрезентативни дрес и представља свој град и своју државу на највећим свјетским турнирима.
– Био сам на многим митинзима: Србија, Хрватска, Италија, Тунис, Француска и наравно на домаћим такмичењима. Имао сам част бранити боје Црне Горе на европском првенству у Пољској и Параолимпијади у Јапану, а ове године ћу учествовати на свом првом Свјетском првенству у каријери. Богато је то искуство. Много земаља и градова, много нових и другачијих људи, разни временски услови, од влаге у Токију до врелине у Тунису, све у свему много, много незаборавних догађаја и искустава, наравно и провода.
Олимпијада је прича за себе. Сан сваког спортисте је бити на крову, на највећој свијетској смотри спорта и ето био сам и тамо. Јапан, Токио, дефинитивно мјесто гдје не идете често. Сама промоција црногорског тима за Параолимпјаду била је фантастична, припреме у Бару и билборди по читавој Црној Гори уз промотивни спот, осјећај се не може описати ријечима, то треба доживјети. Услиједило је моје најдуже путовање авионом, 11 сати пута преко пола свијета до Токија. У Токију сачекала ме огромна влажност ваздуха, дакле поприлично тешки услови за некога са нашег подручја. Стајати испред три латице, симбола Параолимпијаде, знати да су испред тебе заставе свих земаља учесница и знати да си баш ти дио тога је заиста јединствен доживљај.
Понуде да обуче дрес неке друге државе уз услове који су били примамљиви и значили лагоднији живот, одбио је јер како каже, све што је постигао у професионалном, пословном и спортском смислу, дала му је Црна Гора.
– Осјећај радити нешто за побољшање Црне Горе, што покушавам кроз политику, бити репрезентативац Црне Горе, слушати своју химну и љубити своју заставу, излазити на разна борилишта и бранити боје своје државе, за мене је велика част и нешто на шта сам неописиво поносан. Нигдје друго не бих могао имати то јер је то од срца. Зато никада нисам желио оставити моју Црну Гору. Да одем негдје, увијек сам за то, јер је то ново искуство, али се увијек радо враћам овдје у нашу Црну Гору. Ниједна држава ми не би могла бити као Црна Гора исто као што ми ни један град не може бити као мој Херцег Нови.
Његова жеља је да кроз лични примјер, али и кроз политику, да свој скроман допринос да лица са инвалидитетом буду равноправни чланови друштва у правима, обавезама и односима остатка популације према њима али и обрнуто.
– Постао сам први политичар Црне Горе који се отворено бави овим питањем на шта сам поносан. За политичку борбу по овом питању захвалност дугујем Правој Црној Гори која стоји иза мене. Уз помоћ мојих колегиница и колега, промијенио сам неколико закона и написао много реаговања и иницијатива које су дале скроман допринос побољшању статуса или макар скренуле пажњу на лица са инвалидитетом у Црној Гори. Црнци су се изборили у САД за равноправност, мало по мало па док нису добили првог предсједника САД из својих редова. Некад ми борба за равноправност лица са инвалидитетом управо дјелује као борба црнаца у Америци. Један од њиховим слогана у историји био је „Ја сањам“, тако и ја сањам равноправност лица са инвалидитетом. Можда и ми једном добијемо предсједника који је лице са инвалидитетом. Што да не? Кроз историју се и то знало десити понекад, као рецимо у Римском царству или Млетачкој републици, само наравно до сада нико као декларисана особа са инвалидитетом то није био, па можда будућност донесе и тај тренутак.
Човјек сам не може много, али сви заједно као друштво морамо дати допринос како би Црна Гора била дио савременог друштва, поручује Милош.
– Исто тако морамо знати ко смо и шта смо. Морамо његовати и поштовати своје културно-историјско наслеђе, братске државе и народе, исто као што требамо бити дио савременог свијета. Будимо оно што смо били, поштовани дио човјечанства.
И док се у младим људима боре жеље и снови, могућности, слажу изазови, Милош поручује да је важно вјеровати себи и радити, па резултат мора доћи.
– Живот није лак али је у вашим рукама. Вјерујте у себе и дајте свој максимум на путу којим идете. Труд се на крају увијек исплати.
Мјесеци који су пред нашим Милошем носе прегршт спортских и академских изазова. Али, како би он рекао, када је то био проблем.
– Нова спортска сезона је већ почела, а круна је Свјетско првенство у јулу у Паризу. Биће у међувремену неколико такмичења у Црној Гори, Хрватској, Србији и Италији.
Што се тиче образовања, надам се да ћу до краја љета бити званично магистар менаџмента, а и да ћу успјети положити све испите са ове године на Међународним односима и дипломатији.
Пословно имам намјеру, ако добијем подршку, промијенити пар законских аката које се односе на лица са инвалидитетом, а када дођу нови парламентарни избори надам се неком мјесту у извршној или законодавној власти. Живот свашта може да извуче из шињела а живот је, како рече Чехов, мајстор случаја, тако да шта год добро да ми донесе радо ћу прихватити пружену шансу, казао је за РТХН Новљанин Милош Спаић, мастер међународних односа и дипломатије и мастер менаџмента у поморству, једини параолимпијац из Херцег Новог.
Млади, вриједни, учени људи увијек чине да смо сви заједно, као град и заједница, поносни на њих и на њихове успјехе. Милоше, хвала и срећно у освајању нових знања и нових шампионских титула!
