Право није била његова једина, али јесте истинска жеља и као таква побиједила је све остале које су се постављале као могућност студирања. И тада као и сада, знао је да је то прави избор.Херцег Нови и Београд, два града која осјећа као своја јер је у једном рођен, а у другом му је дом, били су станице до Беча гдје завршава Правни факултет и уписује докторске студије. „Омађијан“ Римским правом и античком правном историјом бира и тему дисретације која га вуче у свој завичај, да док истражује има онај најљепши осјећај да своју Боку показује свима, да свој дом приближи свијету. Тако то ради Новљанин Јанко Пауновић, докторанд права на Универзитету у Бечу и научни истраживач на Институту за Римско право и античку правну историју.
Толико је храбрости потребно отиснути се од куће са 16-17 година и истрајати на правом путу, а наш Јанко на то каже „Отишли смо рано из Херцег Новог да бисмо му се што прије вратили“.
Баш зато је кратак предах од обавеза значио и долазак у Херцег Нови за празнике, пардон у Игало, како кроз осмјех наглашава наш Јанко.
– Морам ипак да се предодредим, ја сам рођени Игаљанин. Али у данима када нисам ту, недостаје силно и Игало, и цијели град, и Бока и залив. Само овдје имам онај осјећај „кући сам“ и то недостаје, као и породица, пријатељи, храна и цивилизовани и гостољубиви Новљани.
За свој град везује и прве школске дане у основној, потом средњој школи и каже да је једна предивна жена оставила посебан траг на њега и његов будући академски пут, а припада оним драгим, брижним особама које се памте цијели живот – учитељице.
– У најбитнијим годинама формирања карактера дјетета ми смо имали учитељицу Марицу Бијелић коју и овог пута поздрављам. Она је феноменалан педагог и човјек и њу стављам на прво мјесто. Морам уз то поменути још пар професора који су били значајни у мом раду а то су професорица географије Бисерка Ђурашковић, професорица историје Иванка Радановић и професор Бранислав Кречковић који је инетересантан и духовит човјек, са којим су нам двије године историје у гимназији биле изузетно интересантне и од којег смо, ми који волимо историју, могли много тога научити.
Са само 17 година одлази у Београд, заједно са сестром која тада уписује факултет, а потом га неодољива жеља за знањем води даље као најбољи показатељ којим путем у животу кренути.
– Прве двије године гимназије завршавам у Херцег Новом, а потом прелазим у Београд, у 14. Гимназију. Рођен сам у Београду, у њему сам провео прве године свог живота и тај град осјећам такође осјећам као завичај. У мени се родила жеља да промјеним средину и одлазим са својом сестром која тада уписује Економски факултет. Из ове перспективе чини ми се да ми је тада било лагано, али када се боље присјетим ипак је тај почетак био трновит. Ипак, након пар мјесеци, све је дошло на своје, а Београд је понудио доста тога и цивилизовано окружење са доста културног и спортског садржаја… Веома сам задовољан што сам направио тај прелаз, претпостављам да не би било ни мог одласка у Беч да тада нисам отишао у Београд.
Право је љубав и пасија, али ипак није био први избор. Било је ту још понуђених предлога и размишљања, прича кроз осмјех наш Јанко, али је врло брзо и донесена одлука гдје ће и шта даље.
– Није право било први избор. Отац и мајка су имали неке друге планове јер су обоје љекари и негдје су били уткали жељу да сестра или ја наставимо медицину. Ја сам вјероватно био озбиљнији кандидат од сестре, али ипак се на крају то није догодило. Размишљао сам између политичких наука и правног факултета, али сам одабрао право и због тога сам јако срећан. Идеја је била да упишем Правни факултет у Београду јер сам већ ту, уклопио сам се, али ја одлучујем да то буде Беч, на наговор своје добре пријатељице Милице Маслић. Она ми је отворила нове хоризонте, препоручила тај факултет, али на крају она ипак није отишла за Беч, ја јесам и тако је све изгледало на почетку.
Да би био потпуно сигуран доноси ли праву одлуку један кратки период размишља и о Московском државном институту.
– Искористио сам шансу и похађао њихов дипломатско – политички курс у марту 2013. године пред одлуку о упису факултета. Похађао сам га на Бечој дипломатској школи која је престижна институција када говоримо о политичким токовима. Остварио сам добре резултате, упутио се у систем гдје је за сваку државу ван Русије додијељивана по једна студентска стипендија за најбољег. Политички пут као есенција ми се није свидио и хтио сам нешто шире, а право то омогућава.
Пред почетак новог животног поглавља имао је мало информација о систему у Бечу јер је тада мали број младих из Црне Горе студирао у овом граду.
– Аустрија је тада нудила, на рачун ратне одштете, бесплатно студирање до 2014. године за оне који долазе из држава које су биле под агресијом Аустроугарске у Првом свјетском рату. Процес селекције је такав да прво упишете факултет у својој матичној земљи и уписујем Правни факултет УЦГ у Подгорици, а следећи корак је пребацивање на бечки Универзитет. Прва година је за мене била условно речено слободна јер сам тада спремао њемачки језик јер је био потребан Б2 ниво, сада је Ц1. Обавезан курс додјељује факултет, а ја сам и поред тога ишао на курс који је био знатно бољи и положио сам за Ц1 ниво.
Наредне године започиње школовање за које каже да је на почетку било веома тешко.
– Али уз те тешкоће било је и доста пријатеља, колега па смо то заједно пребродили. Колико год да је тада било захтјевно, из данашње перспективе могу рећи да њемачки језик нуди одличну правну терминологију, бољу језичку структуру за учење права него наш језик. Након постављених темеља, чини ми се да има логичку нит која је уткана у језик и јако је плодна за егзактне науке и право.
Правни факултет у Бечу није реформисан Болоњским процесом, појашњава даље наш Јанко, а то значи да завршетак студија доноси титулу магистра. Прије него се упустио у воде будућег доктора наука, радио је на више правних институција у Бечу али и у Херцег Новом.
– Петомјесечну праксу сам одрадио на суду у Бечу. Током љета сам радио у свом граду код судије Тање Видић, како бих и овдје осјетио како систем функционише. Она ми је доста помогла и са судијницом Тањом је било дивно сарађивати. Потом долази позив за докторске студије и нови професор на факултету са веома занимљивим опусом научног рада – професор који има два доктората из области права и филологије Хозе Доминго Родригез Мартин. Његово интересовање је везано за правне папире и византијско право. Код њега уписујем докторске студије које подразумјевају и рад на факултету у звању вишег асистента, као и писање докторске дисертације у трајању од четири године. Тема мог интересовања је Црна Гора и све што има везе са њом и у том смјеру смо током прве године докторских студија размишљали о теми, разрађивали, мјењали и на крају се сконцентрисали да то буде Статут Котора као нашег најважнијег средњевјековног писаног, правног документа и на право мираза у том Статуту. Тако да је мој научни пут утемељен на право мираза жена у которском Статуту, али и рецепцијом Римског права, односно како је дошло до регулативе која је постојала у Статуту. Научни рад подразумјева посјету архивима, као најзанимљивији дио, у првом реду Архив у Котору код Јошка Кателана који је врхински познавалац, али и Архив у Херцег Новом који има мало новију грађу у којем сам радио са Момиром Мићуновићем који ми је пружио несебичну помоћ у истраживању. Котоски архив је према грађи коју сабира један од јачих на Јадрану уз задарски и дубровачки, јер располаже документима који су стари и преко 700-800 година.
Други научни опус је посјета Богишићеве библиотеке у Цавтату која је феноменална и опремљена је тоном материјала који само чека да га неко истражује.
Постоји озбиљан дио научне грађе који је потпуно неистражен, а јако интересантан… Сконцентрисаћу се сада на институт Римског права, знате докторске дисертације се пишу у канцеларији, научници не морају да излазе из ње јер обиље материјала дигитализовано. На неки начин, ја сам био и мало лукав – прво што сам одабрао тему која је везана за Црну Гору и тиме омогућио чешће повратке кући, а друго да себи обезбиједим истраживање онога што није публиковано, прави научни рад који подразумјева рад са нотарским документима. Они су стари 700-800 година а ви можете да такве правне споменике држите у рукама. Све ово заједно је најинтересантнији дио дисертације.
Ради и на Инстититу за римско право и античку правну историју, као и увод у модерне европске правне поретке.
– У фокусу је Римско право које је веома широк појам и они који проучавају овај сегмент блиски су и историчарима и правницима, а ја сам ближи овој другој опцији, а Институт нуди обје могућности. Као виши асистент држим самостална предавања на факултету а она се баве римским облигационим правом, римским стварним правом и римском историјом. Друге обавезе које имам су припреме семинара, конгреса, а у нашој надлежности је и организација Бечког историјског друштва које је престижна институција основана 1977. године која доводи еминентне стручњаке правне историје са њемачког говорног подручја али и шире.
Трио чији је и наш Јанко члан је прави међународни с обзиром на то да је ментор Шпанац, а други колега који се бави античком грчком правном историјом из Аустралије. А када је тим добар, а одабир животног позива прави, дан бива испуњен на најбољи начин.
– Сада би моја дјевојка рекла да пуно радим и да ме никада нема кући, али није тако. Са оваквим тимом успјевамо да радимо у доста релаксираној атмосфери што морам похвалити јер је то највећи плус свега овога. Припрема наставе је у фокусу почетка радног дана, слиједе остале обавезе које је захтјевао професор. Покушавам да једном или два пута недељно оставим дан себи за писање дисертације, али у томе тренутно не успјевам како желим па се сада то пролонгира за љето ии зимске празнике… Има доста обавеза везаних за предавања, доста припреме за сопствене вјежбе али и оне које држи професор, а то је овог мјесеца Правна папирологија која је јако интересантна ствар, ријетко гдје се и учи, а тада узимате права документа онако како су изгледали и анализирају се. То су документа стара преко 2000 година.
Храбро је било отићи из сигурног гнијезда са 17 година, а још храбрије сазријевати, одрастати ван свог родног града, ван куће и осјећаја сигурности и ушушканости – каже наш Јанко.
– То је нешто што бих ставио у први план, а у другу групу изазова стављам удаљеност од куће и могућности да са неким на искрен и потпун начин подијели одређена проблематика дневног живота. Онада на том путу сретнете добре пријатеље који се у међу времену „роде“ и створе поред вас и то постаје одређена компезација. Ипак, прођена исуства су цех који се у животу мора платити.
Дипломатска акдемија у Бечу, Америчка академија у Бугарској, Московски државни институт, Београд, Беч, Херцег Нови – свве ове станице су дио његовог живота до сада и исуства које је резултирало да говори, уз наш још четири језика.
– Течно говорим енглески и њемачки, служим се руским и латинским језиком.
Наредни мјесеци донијеће доста тога и озбиљног рада и истраживања, стварања услова да се одређени пројекти које је замислио и остваре.
– То су пројекти које планирам у наредним годинама да остварим, али желим и активније да помогнем нашим људима и на локалном и на државном нивоу. Да ли ће то бити одређен вид активизма, или су то иницијативе и логистика која је неопходна јер Херцег Нови и Црну Гору сматрам својим поднебљем и увијек сам отворен за сарадњу и било какву врсту помоћи. Сало ми је до тога и велики прој дневних тема о којима причам са пријатељима и колегама је везан за Црну Гору и Боку которску. То је је у мом фокусу и увијек ће бити. Отишли смо рано из Херцег Новог да би му се што прије вратили и то је парола коју бих волио да видим у свом животу, да је имплементирам, и спричао нам је Јанко и додао да је сасвим сигуран да остаје на научном путу још двије, три године, а потом ће одлучити да ће наставити тако или ће бирати практичну примјену свега што је научио.
До тренутка када ће одлучити да је вријеме да нам се Јанко „врати дома“ и овдје настави да примјењује све оно што је годинама стицао, користи прилику да младим људима у Херцег Новом и Црној Гори упути савјет.
– Пратите свој унутрашњи осјећај, не подцијењујте се али се немојте ни прецијенити, пратите своје срце док остварујете захтјеве које имате према животу. Као и у сваком правном односу, тако и у животи имамо права и обавезе, зато морамо одређене обавезе испунити и потом слиједе права која нам припадају, казао је Новљанин Јанко Пауновић докторанд права на Универзитету у Бечу.
Млади, вриједни, учени људи увијек чине да смо сви заједно, као град и заједница, поносни на њих и на њихове успјехе. Јанко, хвала за добро које чините човјечанству и срећно у освајању нових знања!
