Да ли стасава нова Марија Кири, овог пута из Херцег Новог? Смијеше ли нам се нова научна признања јер се из малог града у Боки или тачније из Ђеновића, винула у свијет једна млада, мудра дјевојка која је подједнако вољела математику, хемију и физику, а онда их спојила у хемијско инжењерство и почела да осваја испит по испит, награду по награду, једно за другим академско звање до оног највишег. Она је једна од 13 младих докторанада из Европе која је успјела бити дио пројекта у оквиру акције Марије Кири – она је Новљанка Ивана Банићевић, докторанткиња хемијског инжењеринга на Технолошко-металуршком факултету Универзитета у Београду.
У њеном власништву је награда за најбољег студента Технолошко-металуршког факултета Универзитета Црне Горе, а прва је добитница и награде за најбољег студента Општине Херцег Нови. У Енглеској и Италији је стицала нова искуства, слиједе Летонија и Швајцарска, али и YUCOMAT конференција у њеном Херцег Новом, како каже наша Ивана, граду чије љепоте и брижних људи човјек у потпуности постаје свјестан тек када види неке друге предјеле и упозна неке друге људе.
Докторске студије на Технолошко-металуршком факултету у Београду уписује након што је добила позицију истраживача на међународном пројекту Premurosa.
– Прије свега жељела бих да Вам се захвалим на позиву да учествујем у изузетно инспиративној рубрици вашег портала и на указаној прилици да нашим суграђанима приближим моје занимање научног истраживача.
У групи сам проф. Бојане Обрадовић која води лабораторију за биомедицинско инжењерствона ТМФ-у. Уз ризик да ћу да удавим неке од читаоца, а да неким мастерашима ипак будем од помоћи, мало детаљније ћу да појасним концепт пројекта.
Пун назив пројекта на којем сам запослена као истраживач је: Прецизна медицина за регенерацију мишићно-скелетног система, протетика и активно старење”, а сам пројекат је у оквиру Марија Склодовска Кири акције “Иновативне Тренинг Мреже” који се реализује кроз Оквирни програм Европске Уније Хоризонт 2020. Конкретно, на пројекту Premurosa ради 13 младих доктораната (међу којима сам и ја) на 10 институција широм Европе, а Технолошко-Металуршки факултет је једна од тих 10 институција. Сад се неко може запитати зашто нас толико ради на овом пројекту. То је због тога што свако даје свој допринос и истражује ову тематику из свог угла сходно својој експертизи: међу нама има биолога, инжењера материјала, хемијских инжењера итд. и акценат се ставља на мултидисциплинарности.
Оно што је специфично за овај програм је и наша обавеза да имамо 2-3 боравка на другој институцији која учествује на пројекту, а који трају 2-3 мјесеца. Уз то, имамо љетње школе и радионице на којима стичемо знања из одређених области и дружимо се. Пројекти у оквиру Марија Кири акције су практично посвећени студентима како би студенти добили најбољу могућу обуку, па тако и повећали шансе за касније запослење у академском или индустријском сектору. Велика је предност бити дио оваквог програма. За сам пројекат сам сазнала преко своје професорке Наде Благојевић из Подгорице која ми је сугерисала да се пријавим и ако нисам имала истраживачког искуства у области којој пројекат припада, али огромну жељу да се тиме бавим.
И та жеља ју је даље водила да неуморно ради и учи, а њена област је научног истраживања се темељи на имитирању здравог и болесног стања кости у лабораторији како би их боље разумијели.
– Једно од обољења су тумори кости, па тако ми у лабораторији гајимо ћелије тумора кости унтар материјала који личи на кост и све то у проточном биореактору. Проточни биореактор који користимо у експериментима је развијен у нашој лабораторији прије мог доласка, а користимо га да би се имитирао проток крви кроз кост и тумор. Дакле, ћелије тумора, биоматеријал који ми правимо и проточни биореактор сачињавају наш модел тумора кости. Коначан циљ је да се овако један модел болести костију користи за испитивање лијекова. А сад и да одговорим због чега. Испитивање антитуморских лијекова је изузетно дуготрајан и скуп процес и реализује се кроз неколико фаза. Да би се утврдила ефикасност лијека најприје се користи слој ћелија у Петри шољи јер је испитивање брзо, лако, повољно али замислите комплексност нашег организма, а затим и слој ћелија у Петри шољи и биће вам јасно колико је Петри шоља превише једноставан систем. Затим, уколико се лијек покаже као ефикасан у тој првој фази, прелази у следеће, а оне подразумијевају испитивање на животињама што је етички и више него дискутабилно. На крају читавог овог процеса чак више од 90% потенцијалних лијекова се покажу као неефикасни када се примјене на људима и то је поражавајуће. Да би се наша идеја остварила и користила у некој компанији потребно је још много, много времена и истраживања али битно је да смо се упутили ка томе.
Зна бити обесхрабрујуће ако експеримент пропадне, али се ништа не може мјерити са задовољством када он успије. Зато су дани у лабораторији бескрајно забавни јер ниједан није исти, прича даље наша Ивана.
– Већина истраживача има флексибилно радно вријеме, али то највише зависи од институције и конкретне лабораторије. У нашој лабораторији је битно да се обавезе заврше у одређеним роковима, а нама је да прерасподијелимо своје вријеме. Како нисам раноранилац, ујутру прво одговарам на мејлове, а на факултет долазим око 10 часова. Уколико је у току експеримент, неријетко се остаје до касно увече, а када је период без експеримента и када се пишу извјештаји или радови завршим око 6 часова или раније, па тада посао понесем кући. Посао у лабораторији је увијек креативан процес, никада није исти па је зато и бескрајно забаван. Али често зна бити и тешко и обесхрабрујуће када нешто не иде или експеримент пропадне, али и то је дио овог занимања.
Хемија, математика, али и остале природне науке представљале су за нашу Ивану посебну чар још у основој школи, али и гимназији и даљи слијед корака је био сасвим јасан.
– Мислим да је био други разред гиманзије када сам пожељела да упишем хемијско инжењерство јер сам то видјела као начин да објединим хемију, математику и физику. То ми је дјеловало занимљивије него да се бавим појединачно било којом од њих, а и допао ми се начин на који ове науке имају примјену у хемијском инжењерству.
Слиједе основне, специјалистичке и мастер студије на Технолошко-металуршком факултету УЦГ у Подгорици као темељ ка ономе гдје је данас.
– Током студирања у Подгорици сам научила да вриједно, стрпљиво радим, сазрела сам и одрасла. Када се мислима вратим у тај период, прво се сјетим припреме испита који су увијек били густо распоређенина крају семестра уз обавезно слушање добре музике која ми је помогла да лакше загријем столицу и прекратим дуге сате учења. Најљепше је било ћаскање у мензи са најбољим другарицама-колегиницама и шетње са њима по Толошкој шуми.
Нема граница и нема немогућег када сте охрабрени знањем и жељни нових искустава, па тако наша Ивана добија шансу да одређени период проведе у истраживачком раду на Универзитету Кил (Keel) у Енглеској, али и на Универзитету у Италији.
– Одлазак на Универзитет Кил гледам као једну од најбољих прилика коју сам добила током студирања у Подгорици. Имала сам велику подршку професора са тог универзитета и драгоцјене савјете. Видјела сам како функционише рад у добро опремљеним лабораторијима – дјеловало ми је да тамо има доста више простора за грешке у току рада јер се и хемикалије и опрема лако набављају, па да су и студенти самим тим растерећенији и самосталнији. А осим тога, Енглеска ми је некако легла и тај први дужи боравак у иностранству је протекао у најбољем реду. Сличан утисак сам стекла и током двомјесечног боравка у Италији на докторским студијама.
Шта год да је узела као обавезу, резултат је био најбољи могући – средња оцјена на основним студијама 9,96, на специјалистичким 10,00 и стигла је награда за најбољег студента Технолошко-металуршког факултета УЦГ.
– Свака награда ме је изнова много радовала, а та нарочито. То ми је показало да сам на добром путу, да се труд исплати и да су професори то препознали. Осим што је била велики подстрек, обавезала ме је да наставим још боље и да указано повјерење оправдам.
Потом у њене руке стиже и први пут установљена награда Секретаријата за културу и образовање Општине Херцег Нови – за најбољег студента града 2018. године.
– Награда од свог родног града је без икаквог претјеривања нешто изузетно и много ми значи. Стварно је лијепо када те твој град награди. А управо због тога што је та иницијатива покренута године када ми је награда додијељена била је неочекивана, па сам била и више него изненађена.
До побједничких постоља и ловорика, живот увијек наниже доста препрека, а само упорни и вриједни успјевају да их прескоче, ријеше, да се изборе са њима.
– Било је много изазова јер ниједан период није бајковит ма колико био лијеп. Можда је највећи изазов био након завршетка мастер студија који бих назвала “гдје ћу и шта ћу”. Нисам знала да ли је боље запослити се негдје или наставити школовање, а све се додатно закомпликовало периодом изолације када све као да се замрзло. То је трајало око пола године, а онда сам имала срећу да се у том периоду расписао конкурс за пројекат на коме сам сада запослена и да сам тада знала тачно шта желим.
Колико год да дан бива испуњен обавезама, наша Ивана прича да се “батерије најбоље пуне” уз дружење са пријатељима, али и оно што човјеку пружи опуштање, а за њу је то читање, пјешачење, пливање…
– И даље покушавам да дам себи више одмора током радних дана, а да ме онда због тога не гризе савјест.
И Ивана, као и њени претходници, има свијет на длану, али у срцу љубоморно чувају онај дио који им је посебно драг – завичај и дом.
– Недостаје Херцег Нови, али посебно Ђеновићи за које пристрасно тврдим да имају најљепше плаже и море. Тек када одемо негдје видимо колико је заправо Херцег Нови лијеп град и колико су људи топли и брижни. А када дођем у Херцег Нови, послије породице и пријатеља, највише се обрадујем свом малом чопору мачака.
Наредни мјесеци за њу ће бити радни јер слиједе Рига, Давос, Херцег Нови…
– У наредном периоду ме чека четврта љетња школа нашег пројекта у Риги у Летонији, а одмах затим имам довољно времена да се препакујем и спремим за двомјесечни боравак у Давосу у Швајцарској. Онда слиједе презентације истраживања на научним конференцијама у Европи и у нашем Херцег Новом на YUCOMAT-у, а даље у будућности се надам да ће се стећи услови за писање докторске тезе и коначно добијање дипломе.
Успјех је изузетно широк појам и сваки човјек треба да има своју визију успјеха, прича ова млада докторанткиња и додаје да је најважније знати шта желите, вјеровати у себе и не одустајати.
– Ако говоримо о неком пословном успјеху онда бих рекла да једино континуирано много рада, одрицања уз наравно одређену дозу срећних околности може да резултује успјехом. Младима бих рекла да прво размисле шта воле и шта им добро иде и да онда буду истрајни у томе и да увијек имају на уму своје дугорочне циљеве. Ако наиђу на препреке, да их не гледају као знак да треба да одустану већ као изазове које је потребно да превазиђу. И наравно, да вјерују у себе и своје одлуке, поручила је Новљанка Ивана Банићевић, докторанткиња хемијског инжењеринга Универзитета у Београду.
Млади, вриједни, учени људи увијек чине да смо сви заједно, као град и заједница, поносни на њих и на њихове успјехе. Ивана, хвала за добро које чините човјечанству и срећно у освајању нових знања!
