„Долазим Боко са великих мора…“ – можда бисмо овако могли започети причу о дјевојци која је показала невјероватну одлучност и истрајност да оствари сан и заплови свјетским морима. Само нешто више од годину, када је проглашена за најбољег студента Поморског факултета, запловила је на једном од крузера, а сада, негдје са океана између Њујорка и Кариба, шаље најтоплије поздраве својим суграђанима и пријатељима – дипломирани инжењер наутике и поморског саобраћаја Новљанка Илиана Бакмаз. Први циљ је остварен, кадетура је у току, али главни остаје исти као и првог пута када смо разговарали – да као капетан на крузеру уплови у своју Боку.
Планирала је да одмах након студија започне кадетуру и у томе успјела, а први укрцај десио се половином јануара прошле године.
– Укрцала сам се у Њујорку на брод Norwegian Gem, Norwegian Cruise Line, на коме се и сад налазим. У међувремену сам одрадила мој први уговор, била на одмору и поново, на захтјев капетана због исказаних добрих резултата, вратила се на исти брод. Да ли сам постигла много – не знам, али знам да сам најтежи дио посла одрадила. Кадетура је веома комплексна због тога што у том периоду радите све послове од морнара, кадета палубе на командном мосту што подразумијева учење и асистирање на мониторима до рада у медицинском тиму. Претходни период је био испуњен радом, учењем и стицањем нових знања и вјештина.
Ниједном поморцу није лако када стигне позив за укрцај, јер значи вишемјесечно одсуство од куће и раздвојеност од породице. Наша Илиана нам прича да су, када је добила први позив за укрцај, осјећања била веома помијешана, од усхићења и среће што је добила посао до осјећаја панике и страха како све то извести у тако кратком року.
– Да ли је било треме, искрено није, можда због тога што нисам знала шта ме чека. Тек по доласку на брод, будући да је у то вријеме било обавезно боравити у карантину, схватила сам шта ми се десило. Емоције су се полако стишале и све је почело да долази на своје мјесто. На броду сам већ скоро годину и утисци су веома позитивни. Одлазак у Америку, упознавање различитих људи и њихових култура, посјете разним државама, градовима, лукама, у кратком временском року… много тога се издешавало. Динамичан и активан период.
Прича нам да јој је најтежи а истовремено и најизазовнији период био почетак јер је по доласку на брод почела радити од најниже позиције – морнара.
– И у том периоду радила сам чисто физичке послове који на броду нису ни мало лаки (фарбање, лакирање, прање палубе, везивање конопа и сл.). То је био испит издржљивости, зрелости, преиспитивања, период који ме је очврснуо и помогао да наставим даље. То је иза мене али га се радо сјетим јер сам упознала много добрих и несебичних људи који су спремни да помогну и да дијеле своја знања како би олакшали извођење неких послова. Након тога сам добила задужења на командном мосту гдје сам свакодневно учила од старијих колега и стицала нове вјештине управљање на мониторима и радарима. Тренутно пролазим обавезне обуке у медицинском тиму и радим са доктором и медицинским сестрама.
Жена поморац није ништа необично на компанији за коју ради, казала је Илиана.
– На мом броду и на мојој компанији раде жене официри. Током првог уговора сам упознала колегиницу из Панаме која је била на позицији Официра за навигацију. Будући да ја радим на крузеру, заступљеност женског пола је већа у хотелском сектору.
У зависности од тога да ли је брод у луци или на мору, зависи и распоред обавеза током Илианиног радног дана. Зна бити веома мало простора за одмор, али је, како каже, све надокнађено погледом ка пучини са командног моста у касну ноћ или у цик зоре.
– Дан у луци је захтјевнији јер изискује разне активности од дочекивања пилота при доласку на брод, папирологије, кратког одмора, састанака, разних провјера и инспекција, задужења на командном мосту приликом одласка брода из луке до испраћања пилота са брода. Дан на мору је лакши, тада радимо заосталу администрацију и све послове које нисмо стигли, имамо више времена за одмор. Међутим, ми имамо већи број дана у лукама него на мору. Некада се деси да је сваки дан друга лука. Могу рећи да ми је сваки радни дан динамичан и испуњен. Највише ме фасцинира поглед са командног моста када радим касно увече или рано ујутру док је још ноћ и све тамно око мене, а само свијетле лампице од радара и монитора и испуни ме спокој и срећа што сам баш ту, на том мјесту. Мир, тишина и непрегледна пучина ме увијек изнова и изнова одушеви, то сазнање колико је природа моћна и лијепа у свој својој величини. Понекад се осјећам као да управљам неким свемирским бродом. Нисмо ни свјесни колико прекрасних дестинација и природних љепота постоји на свијету. На једној од таквих пловим и сад на десетодневном крузу из Њујорка за Карибе и назад.
И не сматра себе јунакињом зато што се отиснула на брод већ каже да су сви људи јунаци својих прича.
– Само је потребно слиједити своје снове и бити храбар да их и оствариш, а ја сам то и учинила. Као што сам већ раније споменула, моја љубав према поморству рођена је током најранијег дјетињства јер сам одрастала у породици гдје је тата пловио и моје дјетињство је било обиљежено путовањима, разгледницама са разних дестинација, сликама и причама са броад. Све то је водило ка томе да и ја пожелим да запловим једног дана што се и остварило. Али сама идеја није наишла на одобравање јер када сам пожељела да упишем средњу Поморску школу моји родитељи су били изричито против. Међутим увидјевши моју одлучност и истрајност да то учиним, одлучили су да ме подрже и то ми много значи. Моји родитељи су моја највећа подршка. Значи, уколико сте сигурни да волите нешто и да желите то да радите будите истрајни и успјех слиједи након тога. Највеће задовољство је да радите посао који волите.
Након средње поморске школе, Илиана у Котору завршава и Поморски факултет са просјечном оцјеном 9,80. Знања стечена на овим образовним институцијама била су добар основ за практично освајање вјештина.
– Знања стечена на Поморском факултету су ми много помогла већ током првог интервјуа а наставила су се и на броду. Иако свакодневно учим, основа је веома битна а то сам стекла током школовања. Стечена знања и моја жеља за даљим учењем и усавршавањем су довели до тога да стекнем повјерење капетана и осталих колега.
На наше питање да нам открије неку анегдоту, додаје да су оне свакодневне, али да је веома симпатично како је добила на поклон пакет чоколада на општу радост свих колега који су били ту и пробали их.
– На нашем броду постоје скупоцјени Пентхоусе у којима бораве гости који понекад пожеле да обиђу командни мост и тада капетан замоли мене да их поведем у обилазак. Недавно сам у такав обилазак повела госте тј. породицу, веома скромну и фину, да би се кроз разговор испоставило да су они власници велике фабрике чоколада HERSHEY’S од којих је нама можда и највише позната Кит Кат и тако добила слатки пакет на општу радост свих нас на командном мосту.
Кадетура на броду траје годину и ова храбра. одлучна Новљанка је на добром путу да тај захтјев ускоро и испуни. За њу неће бити одмора ни када стигне кући.
– Услиједиће предавања и полагања за официра палубе. Послије тога, добијам могућност да напредујем у каријери. Још увијек имам исти циљ а то је да упловим као капетан у моју прекрасну Боку.
И док крстари океанима, учи и стреми ка остварењу свог сна, признаје да јој увијек недостају родитељи и њен дом, мамина кухиња и наравно њена два града Котор и Херцег Нови.
– Искористила бих ову прилику да свим својим суграђанима, породици и пријатељима како у Новом тако и у Котору, пожелим срећне новогодишње и божићне празнике са топлих Кариба, поручује дипломирани инжењер наутике и поморског саобраћаја, кадеткиња Илиана Бакмаз.
Млади, вриједни, учени људи увијек чине да смо сви заједно, као град и заједница, поносни на њих и на њихове успјехе. Илиана, хвала и срећно у освајању нових знања! Мирно море!
