Од љубави према биологији у херцегновској гимназији, наше прве мажоретке и успјешне умјетнице у Диану, преко основних и мастер студија у Риму, до младе научнице на докторским студијама на Универзитету у Бону – Новљанка Анђела Ковачевић. И када прочитате њену досадашњу биографију, остајете задивљени постигнутим, а она на то каже: „Ја сам и даље она иста мала Новљанка“. С времена на вријеме, када јој обавезе то дозволе, долети дома на зимске ферије, или током љета на који дан да се окупа у бокешком мору.
Како на почетку прича, поносна је што је дио оних који раде за добробит цијелог човјечанства и будућих нараштаја, јер научници то јесу. Све је почело на часовима биологије у херцегновској гимназији, коју је завршила уз диплому Луча.
– Херцегновска гимназија заиста је заслужна за основу у знању коју сам понијела у даље школовање. Моја љубав према биологији родила се управо ту, на часовима професорке Жорић које сам увијек помно пратила. Упис на студије у Италији својевремено је за мене био велики изазов. Пријемни испити су тамо увијек у септембру те сам цијело то љето провела учећи како бих осигурала себи мјесто међу само троје студента ван ЕУ, колико су тада примали. У Италији сам се врло брзо одомаћила а на факултету сам била третирана једнако као и Италијани, странци на државним универзитетима попут Сапиензе немају посебан третман. Након завршених основних студија биологије, уписала сам магистарске у области медицинске биотехнологије.
Биотехнологија је, како ријеч каже, спој науке и технологије који обухвата примјену биолошких система, организама и процеса у циљу развоја неког новог производа, појашњава Анђела.
– Медицински биотехнолози се дакле баве научним истраживањем које води ка новим рјешењима за медицинске проблеме, попут нових терапија и дијагностичких приступа. Биотехнологије такође могу бити усмјерене ка побољшању животне средине, прехрамбеној индустрији, пољопривреди и слично.
На Sapienza Università у Риму завршила је основне и мастер студије, а током свих пет година, захваљујући преданом раду и одличним оцјенама, имала стипендију. Зато, како каже, Италију препоручује будућим студентима из Црне Горе јер нуди одличне стипендије.
– Sapienzа заиста има једно посебно мјесто у мом срцу, као и сам Рим. Ради се о једном од најстаријих универзитета у Европи. Основана је далеке 1303. године. Могу слободно рећи да приликом уписа нисам била ни свјесна о каквој се огромној образовној установи ради, али са ове временске дистанце веома сам поносна што сам алумниста Sapienze. Током основних студија имала сам много више теорије од праксе, али занимљиво је што је трећа година студија у потпуности изборна те сваки студент може направити свој план предмета. Основне биолошке предмете савладали смо током прве двије године, а касније смо добили прилику да се усмјеримо на оно што нас највише интересује. Сасвим супротно искуство носим са магистарских студија, када је теорија пала у други план а предност је пружена практичном раду. Осим обавезних вјежби, сваки студент морао је да се опредијели за одређену лабораторију у којој ће током 18 мјесеци обавити истраживање за магистарску тезу. Будући да се ради о поприлично старом, државном универзитету, а имајући у виду да Италија није баш богата земља каквом је ми доживљавамо, многе лабораторије каскају за најмодернијим свјетским институтима. Но, професори у Италији знају то да надокнаде и Сапиенза је и даље један од водећих европских универзитета кад су природне науке у питању.
Пред крај основних студија Анђела проводи шест мјесеци у лабораторији професорке Rite Canipari како бих комплетирала свој дипломски рад на тему мускариницних рецептора у тумору јајника.
– Како је пројекат кренуо у добром правцу, професорка је тада предложила да останем и током магистарских студија, те је магистарски рад заправо наставак дипломског. Све скупа преточено је у један научни чланак, уједно мој први, који је објављен у јулу у научном часопису Journal of Cellular Biochemistry
У лабораторији, за коју каже да је постала њена друга кућа, одвија се сасвим другачији свијет и она ужива у тренуцима открића нечег новог што би могло помоћи човјечанству и помјерити границе науке.
– Упркос моментима фрустрације када експеримент не успије или не иде у планираном правцу, врло често помислим колико сам привилегована што имам прилику да се бавим послом који је тако посебан. У лабораторији се све брзо дешава, инструменти зује, у једној просторији је -20, у другој пак 37 степени; моје колеге су попут мрава па се неријетко деси да се у пролазу сударамо. Толико је разних микроскопа и других инстурмената чију примјену не можемо ни приближно дочарати неком ко се не бави сличним послом. Иако можда не дјелује тако са стране, бити научник заиста изискује много одрицања. Ми не радимо с људима, немамо клијенте, али заправо радимо у служби цијелог човјечанства и будућих нараштаја. Жао ми је када видим да неки људи то не препознају и због неколико изолованих случајева, сматрају све научнике преварантима и негативцима.
Отишла је и корак даље, јер жеља за знањем не познаје границе па је ова млада, успјешна Новљанка добила могућност да докторске студије заврши на једном од најпрестижнијих универзитета у Њемачкој – Универзитет у Бону.
– Лабораторије су боље опремљене од оних у Италији а државни фондови за научно истраживање далеко богатији. С тим у виду сам се пријавила за позицију код професора Huberta Schorlea на катедри за патологију развоја и наравно скакала од среће кад је стигао позитиван одговор. Оно што волим да нагласим када разговарам с нашим људима је да у Њемачкој, као и осталим развијеним државама Европе, докторат није само још један студијски циклус. Квалитетан докторски рад захтијева посвећеност током пуног радног времена, а неријетко и више. У Њемачкој је сваки докторанд запослен на универзитету, неком институту или универзитетској клиници као у мом случају. У читавој земљи, докторанти имају једнак уговор, једнаку плату као и све бенефиције попут здравственог осигурања и државне пензије. Све што вам је потребно да не бринете о егзистенцији већ своје вријеме и енергију посветите науци.
Њена докторска дисертација представљаће нова сазнања сабрана из истраживања мушког инфертилитета
– Фокус мог истраживања су гени, односно протеини који су неопходни за правилан развој и функцију сперматозоида. Конкретно, протеини који се зову Cylicin 1 и 2, Calicin и ArpM1. Њихова функција до данас није много позната те је велика част радити на нечему још непознатом човјечанству. Оно што знамо је да су ови протеини саставни дио цитоскелета сперматозоида, дакле есенцијални су за специфичну структуру која карактерише мушке полне ћелије. Сперматозоиди морају да пливају, а како би то могли, морају имати правилан облик и све неопходне компоненте. Када је њихов цитоскелет дефектан, сперматозоиди губе правилну струкутру, понекад чак изгледају мало смијешно, не могу да пливају а затим ни да оплоде јајну ћелију. Мој основни модел студија су мишеви које смо генетски модификовали како би имали мутацију у овим генима. Уколико ген не функционише како треба, не производи се правилан протеин те можемо упоредити ситуацију код здравог миша и оног који има дефектне сперматозоиде. Занимљиво је да су у клиници за вантјелесну оплодњу са којом сарађујемо, пронашли неколико мушких пацијената који носе исту мутацију као наши мишеви и такође имају проблема са плодношћу. Ситуација код миша и код човјека је запањујуће слична што нам говори да ова мала створења могу много да нам помогну у рјешавању здравствених проблема. Срећом, једино што фали мојим мишевима су функционални сперматозоиди, осим тога, животиње су потпуно здраве и живе у савршеним условима, нешто о чему Њемци заиста воде рачуна и непрестано контролишу да ли је све по прописима. Мој први научни рад са докторских студија је тренунто у припреми те нажалост не смијем још да вам откривам више детаља о томе. Надам се ускоро…
Дани проведени у лабораторији никада нису исти и монотони, прича Анђела, а још једна предност је флексибилно радно вријеме.
– Некада се деси да сам у лабу пет сати, а затим идем кући и бавим се анализом података или писањем рада. С друге стране има експеримената који дуго трају па сам на послу 10 -12 сати. Флексибилно је јер свако од нас има свој пројекат и у већини случајева могу да испланирам своје експерименте за наредних неколико недеља. Понекад, наравно буде непредвиђених ситуација па мора да се пожури или се планови промијене, но све је то дио посла. Експерименти у склопу мог пројекта су врло разноврсни, осим тога што треба да се посветим мишевима и генетским анализама и модификацијама, проводим доста времена над микроскопом, свјетлосним, флуоресцентним, електронским – зависи од дана и експеримента.
Уз италијански, који је учила у основној и средњој школи, а усавршила на универзитету у Риму и енглески, који је званични језик науке, сада учи и њемачки.
– На почетку је наравно било изазовно јер су предавања и испити били у потпуности на италијанском, за што се нисам спремила. Међутим, временом, уз подршку родитеља и малу помоћ колега са факултета, то сам пребродила те сам на магистарским редовно позајмљивала своје биљешке колегама Италијанима. С њемачким је друга прича, обзиром да га нисам учила у школи а искрена да будем, увијек ми је звучао грубо и тешко. Иако на послу у потпуности функционишемо на енглеском, јер је то званични језик науке, почела сам да учим њемачки и заправо више није толико ружан кад се мало више слуша и користи.
У Њемачкој је већ освојила двије награде које јој много значе и потврда су да је на правом путу.
– У септембру ове године учествовала сам на 34. научној конференцији андролога Њемачке гдје сам презентовала свој постер о улози Cylicin 1 и 2 у развоју сперматозоида. За тај постер сам освојила прву награду. Затим смо у децембру били на скупу молекуларне биологије у области репродуктивне медицине, такође у Њемачкој. Ту сам имала петнаестоминутно излагање и поново сасвим неочекивано била награђена. Те двије награде заиста ми значе много јер ми свједоче о томе да моје истраживање старији и искуснији научници доживљавају као иновативно и добро, а то ми је велики вјетар у леђа.
Досадашње искуство студирања у Италији жели да подијели са свима којима су потребни помоћ или савјет па је дио ОМСЕ – Организације црногосрких студената у иностранству, а до љета 2022. била је и предсједница Скупштине. Каже да лидерство сада препуштају млађим нараштајима.
– Свакако сам поносна што сам дио ове заједнице и што пружамо једни другима помоћ и подршку када смо далеко од куће. Често нам се јављају средњошколци који планирају студије ван региона и срећни смо када можемо неком помоћи савјетом или конкретном информацијом. На нашем сајту www.omsa.me увијек су доступне контакт информације као и интерактивна мапа свијета која садржи преглед информација о студијама по државама.
Младима у Црној Гори поручује да слиједе своје снове и буду упорни.
– Иако нам се некад циљ чини далек, вриједно је прећи тај пут а то можеш само ако вјерујеш у себе.
А Херцег Нови? Он јој недостаје! И у њему њена породица али и бокешко море и новско сунце.
– У Риму сам ту носталгију држала под контролом, али Њемачка нема ни то море, ни тај зрак а ни толико сунчаних сати као наш Нови. Зато се радујем доласку кући за зимске ферије, а у зависности од обима посла, ухватим и по који љетњи дан за купање и карте на Росама, закључује на крају разговора за РТХН Анђела Ковачевић, докторанткиња патологије развоја на Универзитету у Бону.
Млади, вриједни, учени људи увијек чине да смо сви заједно, као град и заједница, поносни на њих и на њихове успјехе. Анђела, хвала и срећно у освајању нових знања!
