Piše: Nino Radoš
Zašto nam se dešava da smo malo ili nimalo zainteresovani za umetnost? Zašto nemamo vremena a ni koncentracije da se udubimo u umetničko delo? Da li nam škola daje izobrazovane mlade ljude? Ili, savremena umetnost jednostavno ne nudi ništa!?
Moderna umetnost ili umetnost dvadesetog veka je bila na velikim mukama, izložena velikim turbulencijama izvana i iznutra. Toliko mnogo stilova ,traženja, lutanja i odjednom toliko slobode.
Krajem devetnaestog veka javlja se nova liberalna koncepcija slobodne individue i novi oblik društvenih odnosa koji više nisu posredovani velikim metanarativima religije, boga ili vladarskog autoriteta. Sa rađanjem individue koja se nosi sa opasnošću otuđenja, javlja se i nova koncepcija umetničkog dela-reč je o delu koje ne počiva na pravilima po kojima treba slikati ili vajati. Time se simbolički i završava period Klasične umetnosti, ili tako zvanog akademizma. Cilj umetničkog dela više nije slavljenje boga, vladara ili nekog istorijskog događaja, nego stvoriti objekat koji će se razlikovati od svih drugih objekata na svetu, od svih drugih predmeta i stvari i to sredstvima inherentnim mediju slikarstva ili skulpture. Zatim pojava fotografije je obesmislila mimetički pristup slikarstvu i samo oponašanje prirode.
Time je je zadatak umetnika postao zahtevniji, ozbiljniji. Pitanje za umetnika modernog doba je kako to postići. Sada umetnik svojim radom izražava unutrašnje vizije, misli, osećanja i od svog dela čini autentični individualni izraz. Umetničko delo jeste umetničko samo u meri u kojoj uspeva da nas likovno komunicira, samo u meri koliko uspeva da transcendira stanje predmetnosti, čime naš doživljaj tog dela biva suštinski drugačiji od načina na koji percipiramo obične predmete. Dakle, delo nas likovno komunicira jer je to u slikarstvu jedini jezik komunikacije, kada narativno nadjača likovno nema likovnog umetničkog dela i skliznemo u strip, naraciju ili ilustraciju. Dakle, moderni umetnik je oslobođen svih stega koje mu je nametalo klasično slikarstvo ali ne i zahteva likovnosti, tj. likovnog jezika kojim komunicira.
Moderna umetnost dvadesetog veka je čudesna, kompleksna, nadahnuta i hrabra do apstrakcije, do čiste likovnosti. Ispratiti sve mene modernog slikarstva od klasičnog do apstrakcije je jako zahtevno za posmatrače i traži i od njih veći stepen obrazovanosti i veći stepen likovnog razumevanja. Pa zbog toga i imamo u osnovnoj i srednjoj školi predmet Likovno obrazovanje. Činilo se ipak da će doći do približavanja publike i umetnika, i da posmatrači sa interesovanjem i predanošću gledaju slike Sezana, Kandinskog, Mondrijana, Rotka i drugih. Inovativnost modernog slikarstva je polako dolazila do istinskih ljubitelja, razumevanja pa i do šireg auditorija. Stilovi poput Impresionizma, Ekspresionizma, Ruskog eksperimenta u slikarstvu, Dadaizma, Kubizma pa do Apstraktnog slikarstva su nalazili put do galerija, muzeja i naših domova. Moderna umetnost je bila sve prisutnija u našim životima.
U pojavi dadaizma (nihilizma) pojavljuju se umetnici poput Marsela Dušampa koji izlaže predmet u galeriju (pisoar) i proglašava ga umetnošću a za njim i drugi umetnici, tako nastaje redi – mejd (ready-made), bez intervencije umetnika. I kao posledica toga dešava se nešto još radikalnije, sedamdesete se dešava u Bazelu prva kustoska izložba. Kustosi žele da i oni izlažu predmete svoje i od drugih. Kustosi, svi zaposleni ili angažovani od institucija umetnosti. TADA UMETNOST POSTAJE TO ŠTO DOBIJA POTVRDU OD INSTITUCIJA (PREKO KUSTOSA) DA JE UMETNOST. Dakle u igru ulazi i faktor moći. Moć je ovde realizovana kroz procese kojima je red uspostavljen kroz indirektne kulturne mehanizme. Ta simbolička moć je moć da se konstruiše realnost.
Institucionalna kritika i kustoske prakse znače odnos u kome institucije uz pomoć kustoski praksi ostvaruju strategije sopstvene reprodukcije, na način da osnažuju verovanje u legitimnost sopstvene dominacije. I iznenada mi naprasno imamo SAVREMENU UMETNOST, ali o tome ćemo neki drugi put.
