Пише Нино Радош
Никола Тесла „Ја имам све разлоге да себе сматрам једним од најсретнијих људи……… Мој живот је био зачаран“
Када су Николу Теслу питали да једном речју опише свој живот, његов одговор је био занос!
Реч занос носи дубоко филозофско, уметничко и емоционално значење. Независно од тога да ли се користи у говору књижевности, уметности, религије, филозофије или пак у свакодневном говору, означава стање узвишене инспирације и одушевљења. Њена моћ лежи у способности да дочара тренутке када осећамо нешто више, нешто што нас преплави и носи ка вишим димензијама постојања. Због тога занос остаје једна од најлепших речи у српском језику, која изражава оно што је у људском бићу најдубље и најузвишеније.
Појам „флоw“ веома је сличан заносу. То је стање потпуне посвећености некој активности где особа губи осећај за време и простор. У многим језицима реч занос се не може директно превести, већ се описује кроз сложеније изразе.
Реч занос има славенско порекло и настала је од глагола заносити што значи померити некога или нешто из првобитног стања.
Оригинално значење је било физичко, када река занесе чамац, ветар лишће, таласи пливача. А после је добила и метафорично значење- одводити мисли и осећаје у друго стање.
Стари филозофи попут Платона и Аристотела говорили су о заносу као стању божанског надахнућа.
У уметности се често говори о креативном заносу када уметник доживљава стање потпуне уроњености у рад.
Идеја да је занос краткотрајан за разлику од човекових сталнијих стања-разочарења и туге је чини се дубоко укорењена у људску психу. У новије време неравнотежа између ужитка и боли сведена је скоро на банални парадокс, установљено стање голе егзистенције из којег је практично немогуће побећи.
Дакле у данашњем материјалистичком добу савремене политике, у коме је карактеристика јавног живота, са релативно мало изузетака, бирократско прикривање стечених позиција и интереса. Због бескомпромисног независног става и посвећености савести и истини, у свом најбољем издању, уметност је најбоље средство да се осветли око нас. Али као такво често постаје предмет манипулације и због тога посматрачи, резигнирани недостатком истине и искрености, протестују игнорисањем.
Дакле медијски манипулисана, институционално контролисана уметност је у стању хибернације.
Али људска природа је склона заносу и он као такав постоји а стање хибернације је пролазно стање и неизоставно се једном завршава.
Као што су и шутње Иве Андрића завршавале ремек делима. Тако да после овог периода пригушене људскости неизоставно долази, после ноћи (испуњене сном) период буђења испуњен заносом новог дана.
