Глобална економска криза је покренута епидемијом короне 2020. године. Након руске војне интервенције у фебруару 2022. године, свеукупна геополитичка криза ескалира. Послије октобра 2023. године и избијања рата на Блиском истоку, свијет се суочио са ризиком избијања трећег свјетског. Та силна ерупција политичке и економске кризе је извјесно кулминација тензија у међународним односима, која је, кад се озбиљно анализирају узроци, била неизбјежна. Руска СВО је била изнуђена вишегодишњим бахатим активностима НАТО савеза у циљу изградње војно-стратешког обруча око Русије. Све што је потом услиједило до данас је посљедица крајње ригидне, некритичке, униполарне западњачке геполитике. У политици, баш као и у животу обичног човјека, слобода мора бити ограничена слободом других субјеката. Наравно, ово правило важи међу великим играчима. Криза на европском простору још није достигла пуну кулминацију која се, на жалост, спрема и чини се да је ЕУ извукла најлошије карте. Без јефтиних руских енергената европска привреда губи конкурентност. Централна банка пумпа без мјере нове еуре у фондове за помоћ Украјини, генерише инфлацију и доприноси убрзаном паду стандарда Европљана. Огроман број предузећа одлази у стечај, а многе велике компаније измјештају своје пословање у САД. Њемачка извозно орјентисана привреда је на рубу рецесије. Све ово је већ добро познато, али многи аналитичари се питају како је могуће да ЕУ и Велика Британија нису могли сагледати реалније читаву ситуацију и ризике у односу на своје стратешке циљеве. Како је могуће да чак ни сада европски лидери не одступају од политике која их је довела у овај ћорсокак? Јако сам увјерен у то да се ради о отуђеној бирократској политичкој елити, која је изгубила озбиљну везу са својим народом. Као прво, у старту то јест након почетка СВО било је апсурдно прокламовати пораз Русије као стратешки циљ и држати се слијепо самоубилачких санкција. Претпоставимо да ниједна јака држава не жели радити у корист свог пораза. па тако ни ЕУ. Дакле, ЕУ је без икаквог преиспитивања “безграничне” подршке САД, форсирала своју антируску политику по принципу све или ништа, с тим што је “ништа” искључено као опција. Током 2022. године, па и наредне 2023. можда је и могло бити некаквих нејасноћа у погледу руске способности да се одржи и економски и , дакако, војнички, али већ 2024. године и сада све карте су отворене. Након повратка Трампа, заиста треба бити тешки геополитички аналфабет па не разумјети какав расплет се спрема. Наравно, још није јасно шта ће на крају бити са оним што остане од Украјине, али је сасвим јасно да Русија не може бити поражена и да онај евентуални дио Украјине који преостане никада неће ући у НАТО савез. ЕУ и даље одбија да види реалност и планира наставак војне помоћи Украјини. Дакле, ЕУ и Велика Британија су за рат. Толико су неспремни прихватити пораз своје политике да им се и рат чини бољом опцијом. Треба се само надати да европски лидери пред поразом огромних историјских размјера са можда милион мртвих душа у словенском украјинско-руском свијету, неће на крају изазвати коначни армагедон.
ЕУ доживљава тешку кризу која надире у два смјера. Један је вањски кризни притисак, а други унутрашњи. На унутрашњем плану озбиљне су пукотине у механизму одлучивања, а очигледно је јачање суверенизма и антиратне деснице. Привреда клизи ка рецесији и конкурентска моћ у односу на Кину и САД опада. Геостратешка позиција ЕУ без безбједносног кишобрана САД је мизерна, а Русија је већ потврдила улогу свјетске силе без које се неће моћи рјешавати било која значајна кризу у свијету. Њен недавно постигнути споразум са Ираном и раније са Сјеверном Корејом гарантује очување руског утицаја на читавом азијском простору.
Криза, наравно, није мимоишла Балкан. Напротив, чини се да је Балкан поприште дубље кризе која је и овај пут изазвана извана. Иако заостају економски за ЕУ просјеком, балканске државе су до недавно имале подношљиву економску ситуацију. Државе Западног Балкана су одржавале битно јачи раст бдп-а од ЕУ чланица, а јавни дуг је подношљив. Континуиране су и СДИ, а буџетски дефицит углавном близу критеријума Мастрихта. Ипак, раст најприје економске, а потом политичке кризе је узео маха. Србија је у очима ЕУ лидера непослушна и тврдоглаво одбија увести санкције Русији. Република Српска у Босни и Херцеговини је исте “ћуди” и европски моћници, подупрти до недавно Бајденовом катастрофалном политиком, кренули су у акцију. Толерише се Куртијева ескалација кризе на Косову, покреће обојена револуција у Србији и распирује криза у БиХ доношењем фамозне пресуде против Додика. Јасно је да је све ово почело прије Трампа и многи аналитичари с разлогом сматрају да његова администрација не стоји даље иза таквог сценарија. Питање је, међутим, докле ће све отићи? Питање је и за све државе западног Балкана колико је паметно упорно допуштати ЕУ да кроји своју крајње егоцентричну политику на овом простору. Њихова политика занемарује економске интересе малих држава и захтјева вањскополитичку лојалност, без обзира на цијену таквог курса. Уједно се и коси са дугорочним интересима појединачних чланица које желе сачувати односе и са западом и са истоком. Бојим се да прилично дезорјентисани лидери ЕУ, у својој мазохистичној пројекцији унутрашње и вањске политике ЕУ, не увиђају ризике то јест могуће посљедице властите аутистичне политике. Исте би се могле појавити у озбиљном расту евроскептицизма. Свједоци смо жестоких турбуленција изазваних наступањем геполитике мултиполарности.
Мр Милован Баждар
