Пише: мр Милован Баждар
Свједоци смо глобалне кризе, какву моја генерација у седмој деценији живота не памти. Присутна је на безбједоносној, економској, политичкој и социјалној сцени. Од идеје и праксе глобализма, остаде нам, изгледа, само глобална криза. Треба разумјети да је масовно чланство држава у WTO са својим системом правила са циљем смањења царинских баријера и јединственим платним системом, била суштинска претпоставка развоја и примјене концепта свјетске тржишне глобализације. Главни носиоци идеје глобализма су прије свега мултинационалне компаније и западне државе на челу са САД. Њима је потребно неограничено свјетско тржиште ради пласмана својих производа и услуга и убирања профита. Западни протагонисти уз Јапан и Јужну Кореју су у глобализацији видјели прилику за раст пласмама добара, услуга и профита. Оно што очигледно нису предвидјели јесте невјероватно брз успон и раст првенствено кинеске привреде, али и других свјетских сила попут Индије, Русије, Браизла итд. Тако данас земље Брикс-а имају већи БДП него Г7.
Овакав развој свјетских економских токова је резултирао промјеном геостратешких политичких позиција, првенствено великих западних и азијских сила и веома брзо довео до промјене у односима међу економским силама. Те промјене су подстакнуте убрзаним економским токововима, ескалирале врло брзо у свим сферама међународних геостратешких односа, генеришући већи број криза него икада раније у периоду од другог свјетског рата. Западњацима (англосаксонци, ЕУ и њихови далекоисточни сателити Јапан, Ј.Кореја, Аустралија) контролисана криза безбједности је нормално стање на блиском истоку, а у Европи је ескалирала, како кажу, неизазваном агресијим Русије на Украјину. Ту је и тајванска криза која се попут блискоисточне периодично у све краћим интервалима интензивира. Централноафричке државе су зона државних удара и већ дуготрајне нестабилности усљед дјеловања разних парамилитаристичких и екстремистичких група. Лаички посматрано већина криза се генерише неким локалним факторима па постепено ескалира. Чињеница је, међутим, да све велике регионалне кризе имају историјат свог развоја из супротстављених инереса који превазилазе регионални карактер. Дакле, интерес великих играча је стални акцелератор и покретач кризних дешавања јер је то начин успостављања њихове доминације и присутности у свим кризним жариштима.
Заправо, САД су својим континуитетом хегемонистичке тј.империјалне политике отвориле Пандорину кутију и гурнуле свијет у глобалну кризу, невиђену од другог свјетског рата. Деградација глобалних тржишно-финансијских токова и исхитрени државни протекционизми противни правилима WТО-а су непожељни али очекивани. Давоска идеја економског глобализма тј. концепта свјетског неолиберализма, осмишљена је као економско-политичка платформа на којој ће се потврдити доминација долара и Јенкија. Капитал моћних мултинационалних компанија ће несметано колати глобализованим свјетским тржиштем и убирати профите. Важно је да никакве царине и локални протекционизми не заустављају сталну јурњаву за профитом западних центара моћи. И то би функционисало да се нису тако брзо дигли неки до тада локални економски играчи – Кина, Индија, Русија. Стога су САД кренуле са којекаквим условљавањима и “подметањима ноге” Кини, понајвише. Од царина на кинеско жељезо, преко црвеног картона за Huawei, укидања подстицаја на кинеска електрична возила и сијасет других казнених мјера и мјерица.
Очигледно Запад нема ништа против слободне тржишне утакмице докле год њихов профит снажно расте. Приступ мијењају чим препознају да расту и други центри економске моћи. Дакле, било какав еквилибријум економске снаге у свјетским оквирима не одговара Западу (читај САД-у). Супремација у економској и војној позицији је једина карта на коју САД и Запад играју. Ипак, оно што су најмање жељели се очигледно дешава: Кина постаје економска велесила, а Русија изнова војна. Стога је, из угла САД-а, неопходно генерисати све могуће врсте тензија и криза које ће спутавати опоненте.
У сложеним геостратешким надигравањима позиција ЕУ је посебно компликована. Она без резерве слиједи америчку политику и максимално трпи бројне посљедице. Санкције без преседана према Русији су изазвале енергетску кризу и подстакле инфлаторни талас који се не смирује. Томе силно погодује избјегличка драма изазвана ратом у Украјини. Стабилност бројних пословних компанија у ЕУ је пољуљана растом цијена енергената и многе су у фази измјештања дијела својих капацитета у САД. Томе погодује и америчка протекционистичка државна политика, која стимулише алокацију производних ресурса ка њиховим дестинацијама. Тврдоглава усмјереност САД-а да НАТО буде и остане главна полуга западњачке геополитичке моћи, без и најмање уважавања епохалних промјена у економској, политичкој и војној снази других држава, постаје фактор међународне дестабилизације.
Рат између Израела и Хамаса је “потпалио фитиљ” који би могао детонирати огромно буре барута на Блиском Истоку па и глобално. Није погрешно закључити да смо свједоци прокси ратова између САД тј. НАТО и Русије и САД тј. Израела и Ирана. Главне жртве су палестински и украјински народ, али жртве постајемо сви у нарастању регионалне и глобалне кризе, безбједоносне и економске. Овакво стање је до краја огољело немоћну позицију УН-а које су неефикасне и нефункционалане. Кристално је јасно да је НАТО бомбардовањем Југославије без сагласности СБ УН-а, поткопао и срушио његов легитимитет. Парадоксално је, али свијет сада нема никакав озбиљан регуларни механизам који би могао ефикасно допринјети деескалацији растућих криза. Страшна је и чињеница да се глобално убрзава и трка у наоружању укључујући и нуклеарно оружје. Неки аналитичари тврде да је овакво стање узроковано неминовним процесом смјене униполарног свијета мултиполарним. Пораст броја чланица БРИКС-а уз чињеницу да се све више држава отвара према Кини као свјетском медијатору и инвеститору, поткрепљује такву тезу. Са ратном ескалацијом у Израелу и ужасним страдањем цивилног становништва у Појасу Газе, расте антиамериканизам као никада раније, не само у муслиманском свијету. Анемична европска политика је у ћорсокаку.
Не назире се посустајање Русије у војним активностима у Украјини , већ напротив, а толико средстава је бачено само да би се омогућило стотинама хиљада украјинске младежи да изгине зарад очувања тврдоглаве англосаксонске натовске хегемоније и експанзије. Већ мјесецима нико не спомиње мир као опцију. Просто је невјероватно колико у неким кризним периодима лако надвладају ретроградне друштвене снаге и појединци. Као да је потпуно изблиједило сјећање на катаклизму другог свјетског рата. На сцени су тврдоглаве политике чији актери не разумију да је прескупо ескалцијом кризе доказивати да је компромис пуно боље и јефтиније постићи раније него касније. Страшна је и ненадокнадива цијена која се плаћа у људским животима, као што је страшна и историјска оставштина сукоба као узрок неког коначног армагедона.
Свеопшта криза глобалног економског тржишта које је, никад већим бројем санкција, потпуно дезавуисала концепт и праксу глобалног тржишта, гурнула је већину свјетских земаља у драматично преиспитивање властитог модус вивендиа не само економског. Ако се осврнемо на регион, видјећемо у скоро свим зељама специфичне турбуленције, које само ескалирају. На политичкој сцени јачају десне опције које желе снажније штитити властите појединачне националне интересе од оних општих наднационалних. овај талас је и изазвао промјене у власти Словачке, Италије,Холандије, а од раније је присутан у Мађарској, Србији, дјеломично Хрватској, Бугарској итд. Економска рецесија је у успону због енергетске кризе и несигурности, а нарочито је забрињавајућа у Њемачкој као најснажнијој економији ЕУ чија снага све слабије чува стабилност еура.
Послије тешког периода епидемије короне и садашње енергетске и цјелокупне економске растуће кризе са све теже контролисаном инфлацијом, растом јавних дугова и изненадног драстичног смањења сигурности свјетских трговинских токова, појављује се и стагфлација као својеврстан преседан у економској реалности. О узроцима ове појаве и специфичности кризе која се прелива и на Црну Гору у слиједећој колумни.
