Пише: мр Милован Баждар
Наслов ове колумне је тема чија актуелност је непролазна. Полазна теза је овисност тј. условљеност глобалне геополитике развојем економских односа и обратно. Процват либералне економије деведесетих година прошлог вијека је резултирао економском глобализацијом коју су предводиле САД и ЕУ. Био је то и логичан слијед у свјетским економским токовима полазећи од интереса, нарочито, крупног капитала западних држава. Технолошка развијеност средстава за производњу и доступност финансијских ресурса су условили хиперпродукцију робних производа али и услуга у сектору финансија, информатике итд., којима је неопходно глобално свјетско тржиште.
Најјаче производне компаније су измјестиле своју производњу у дестинације са блажом фискалном политиком и јефтинијом радном снагом, што ће касније, како се испоставило, узроковати бројне глобалне импликације. Дошло је до врло прогресивног раста економских токова на свјетским тржиштима. То је омогућено поштовањем правила WТО (Свјетске трговинске организације – основана 1995.г.) у погледу смањења и контроле царинских и тржишних баријера. У оквиру SWIFT-а је уређен систем међународних финансијских трансакција, па је почетком миленијума изгледало да ће убрзан економски развој добијати све већу динамику. У геополитичком смислу био је то период униполарне доминације једине свјетске супер силе САД. ЕУ је све до Брегзита (излазак Велике Британије из ЕУ) имала, такође, веома снажну економску позицију упркос финансијској кризи која се из Америке прелила у Европу 2007. године. Та криза је заправо разоткрила и генерисала велику слабост у берзанским финансијама прије свега САД-а и ЕУ.
Наиме, обим финансијских трансакција се вишеструко повећао у односу на вриједност робнотрговинских трансакција, понајвише захваљујући бројним новим дериватима финасијских производа као што су поред вриједносних папира акција, обвезница, разни хипотекарски записи, уступљена дуговања(факторинг) итд.. То је омогућило разне шпекулативне берзанске радње од стране бројних инвестиционих фондова и колапс неких банака као и великих компанија нарочито у грађевинском и аутомобилском сектору. Економисти разумију да је у бићу неолибералне економије слободно тржиште без или са минимумом државног протекционизма суштинско питање. Запад, тј. САД су као једина супер сила деведесетих, након слома Совјетског Савеза и посрнућа Русије, наметали такав економски систем глобално. Нису видјели проблем у алокацији производних ресурса тамо гдје се постизало повољније цијене коштања производних добара, а на властитом терену су развијали моћне информатичке и дигиталне системе.
Чинило се да Америка и читав Запад измјешта „прљаву“ производњу у азијске и друге земље, а својим банкарским и финансијским системима као и високотехнолошким патентима (разни чипови, софтверски производи) доминирају свјетском економијом. Подршка оваквом приступу је осигурана снажним евро-атлантским интеграцијама (НАТО, ЕУ), као и бројним америчким војним базама по читавом свијету. Има их преко 800. Проблем је настао када се, знатно брже од очекиваног, десио импресиван свестрани развој првенствено кинеске економије и бројних других до тада мање развијених економија. САД и ЕУ нису радо прихватили конкуренцију кинеских производа нити њихове инвестиционе аранжмане (пут свиле). Запад повећава царине на кинеску робу, дакле ради оно против чега се дуго залагао претходних деценија. Ово је посљедица страха западних држава од кинеске доминације на свјетском тржишту, али и јачања њене глобалне геополитичке стратешке позиције. Као и у читавом периоду од Другог свјетског рата, основни постулати америчке геополитике су дефинисани економским циљевима тј.интересима. При том треба разумјети да је такозвана намјенска индустрија САД ( производња војних средстава и наоружања) у цијелости лоцирана на америчком тлу и представља експлицитно њихов примарни економски и политички интерес. Није погрешно закључити да су приватне компаније у том сектору путем утицаја својих представника и власника окупиле моћни интересни лоби који чини „државу у држави“. Заправо, у питању је такозвана „дубока држава“, чији утицај на званичну америчку власт је огромна, а тиме и на укупна геополитичка и економска дешавања у свијету. Ако имате јаку војну индустрију увијек гладну профита, онда вам требају контролисани сукоби и ратови у удаљеним дијеловима свијета. Опробани и најједноставнији начин да се оваква „потреба“ оствари су разне обојене револуције и преврати. Отуда и пламен арапског „прољећа“ који је захватио скоро све сјеверноафричке државе као и блискоисточне. Био је то и наставак реализације геополитичке америчке доктрине „подијели па владај“. Арапском „прољећу“ је претходио ратни вихор покренут на лажно оптужени Ирак, који је за собом оставио уништене градове и скоро милион мртвих Ирачана.
Не бих се овдје упуштао у анализу катастрофалних посљедица овакве политике у свјетским размјерима, али ћу изнијети тезу да су посљедице ескалирале директно у данашње страшне ратне сукобе у Гази и Украјини. „Исламска држава“ или терористички Даеш је рођен на просторима окупираног Ирака и у грађански рат гурнуте Сирије. Даеш је покренут од стране исламских фундаметалиста и екстремиста, које је у првој фази директно финансирала Америка попут Ал-каиде. Посљедица је огромни талас избјеглица који су преплавили Европу, А управо ту је повод и значајан разлог оснивања њемачке екстремно десне партије АфД (Alernative fur Deutschland) 2013.године. Ова партија данас са око 20-25 посто подршке њемачке бирачке популације и својих 10 посто представника у Бундестагу, као друга најснажнија у Њемачкој, снажно се противи „исламизацији“ ЕУ и пријети реимиграцијом (истјеривањем имиграната). Залажу се за повратак националном суверенитету и нациналној валути умјесто еура. Против су једнополних бракова, а не подржавају ни бјесомучну подршку Украјини. Појава тј. јачање десних партија у ЕУ није, наравно, случајна. У питању је реакција на ригидну америчку геополитику, која је у механизму ширења НАТО (чак и на азијско-пацифичку регију) протежирала своје империјалистичке и економске интересе.
Ваља истаћи и довршавање западног пројекта дезинтеграције некада стабилне и моћне Југославије коначним цијепањем Србије и инсталирање америчке војне базе на Косову. Ипак, носиоци овакве империјалне геполитике нису антиципирали у којој мјери ће им се растакање међународног безбједоносног система заснованог на дјеловању Савјета безбједности при УН, вратити као жестоки бумеранг.
Рат у Украјини се не би десио да САД нису уз подршку корумпираних политичких елита у ЕУ настојале да по сваку цијену увуку у савез и Украјину и то након обојене револуције у Кијеву и свргавања легитимне власти. Није западној геополитици требала Украјина у НАТО само због стратешких политичких циљева, већ и због очигледних економских интереса. Наиме,тек са почетком СВО (специјална војна операција како Руси називају рат који су покренули у Украјини) је свијет сазнао за огромне откупе пољопривредног земљишта и других ресурса у Украјини од стране премоћне BLACKROCK америчке корпорације. У којој мјери су проткани и испреплетени геополитички и економски интереси великих свјетских играча, добар примјер даје и изгласавање резолуције о геноциду у Сребреници. На страну очигледна подијељеност на свјетском нивоу око тог питања и уопште тумачења тј.прихватања појма геноцида, извјесно је и прилично провидно да је иза овога и западни геополитички интерес. Тај интерес (умјесто постизања консесуалног пијетета према жртвама) је понајвише у томе да се створе предуслови за аналогне приступе према рату у Украјини, али и одржавања одређеног степена тензија на Балкану као интересној зони Русије.
О примјерима и посљедицама геополитичке праксе може се надугачко писати, али чини се да на свјетској политичкој сцени, нарочито западној, никада није било мање компетентних политичара и дипломата. Управо су њихови потези на плану свјетске политике и економије изазвали оно чега смо сада свједоци: драматични ратни сукоби са елементима геноцида у Гази; појаву ад хоK државног протекционизма у економији; јачање БРИКС-а и постепено али извјесно гашење униполарног свијета у корист мултиполарног. Свједочимо јачању десних политика, али и апсурда да су неке лијеве политичке струје у ЕУ ратоборније од десних. Чини се да се свијет превише приближио ризику од трећег свјетског рата и нема сумње да је доминантна одговорност на најјачима (САД, Кина, Русија), чије геополитичке стратегије и потези су и произвели овакво стање. Једно је сигурно: геополитика и економија као међусобно неодвојиви и доминантни фактори глобалне свјетске сцене, остат ће непрекидно међусобно условљени и одређиват ће смјер развоја међународних односа који изледа никада неће бити лишени криза.
