Пише: Тамара Комар, професорица књижевности
Захваљујући медијском описмењавању отварају се бројна питања емоционалне писмености, а одговори на њих траже препознавање и именовање, разумијевање и регулацију осјећања која медији побуђују. С тим у вези, јавља се дилема постоје ли офлајн и онлајн емоције. Ако се не разликују емоције лицем у лице и пред екраном, откуда честе нерегулисане реакције у онлајн простору? Научени механизам потискивања емоција „ћути и трпи“, када се вербализује офлајн, звучи умирујуће и гласи: „Није ми ништа!“ Упркос томе, минимизирање значаја емоција и избјегавање разговора о њима, постаје све теже, готово немогуће, јер оне више нису приватне и скривене и стално траже реакцију.
Емоционално неписмени нису мирни и безбиједни, ни у офлајн, ни у онлајн простору, а нису ни утемељени. Докази за то су бројни. Можда ће за илустрацију послужити реченице које штите од стида пред другима и аболирају од несналажења у уобичајеним адолесцентским кризама властите дјеце: „Ја нисам био/ла у пубертету. Ми нисмо знали што је то!“ Иако наука демантује ово родитељско мишљење, јер видљиве физичке промјене тијела адолесцента прате и психолошке, изазване хормонима, за њим се још увијек посеже. Ко зна до када би се пјевало у мраку, ради ућуткивања страхова из времена неумрежености, да се под притиском медија није кренуло у истјеривање зеца. Неочекивано из грма је искочио медвјед, пред којим су се неки повукли, а други кренули у рјешавање најтежег задатка, тежег и од одгоја дјеце, који су још Стари Грци уклесали у камен на улазу у пророчиште у Делфима: „Спознај себе“.
Емоционално прећуткивање и трпљење је патријархално наслијеђе, те је много комфорније говорити о медијској писмености – она је новијег датума. О прошлости што не може да се врати, Арсен Дедић је компоновао пјесму „Таквим сјајем може сјати“. Из поменуте пјесме је тешко издвојити најилустративније стихове, који иронично, а без осуде и с дозом носталгије освјетљавају прошлост, јер: „Побједом се послије чини/изгубљени неки рат“. Стога је најбоље кренути од почетка, од именовања и разликовања основних или примарних емоција – радост, туга, страх, љутња, гађење и изненађење, па се онда позабавити сложеним – кривица, понос, стид, завист… Точак емоција представља одличан и једноставан алат за даље учење, а развој технологије и медија омугућава различите начине стицања знања. Значи, бити жртва медијских манипулација данас постаје и ствар избора појединца, а тога је, рекло би се, свјеснији све већи број родитеља школске дјеце, што је веома охрабрујуће.
Медијска манипулација одвија се увијек преко емоција које су уједно и први корак и најбољи начин за њено раскринкавање, нарочито када су дјеца у питању. „Јер деца, као канаринац у руднику угља, прва осете загађену атмосферу и најосетљивије реагују на њу“, пише Харуки Мураками.
Уколико се осјећају сигурно, дјеца радо говоре о емоцијама и лакше усвајају знање повезујући га са оним што осјећају. Довођењем у везу медијског садржаја са емоцијом, поједностављује се уочавање манипулације, спрјечава се ширење дезинформација и чува се ментално здравље. Дијете које препознаје осјећања и каже: „Ово ме је уплашило“, већ је заштићено и лако ће научити да поставља питања: „Како се осјећам док ово гледам? Ко жели да се овако осјећам? Зашто?“ Тако се гради отпорност, саосјећање и критичко мишљење – темељ не само медијског описмењавања него и укупног васпитно-образовног процеса, у којем ентузијасти, упркос очигледним слабостима система, истрајавају чувајући и преносећи наизглед једноставну поруку уклесану у камен на улазу у Аполонов храм у Делфима. Јер, заиста, каква може бити спознаја без самоспознаје?!
Овај текст је писан за сајт medijskapismenost.me у оквиру програма Агенције за аудиовизуелне медијске услуге.
