Прије неколико дана преселио се у небеско царство Веселин Вељо Песторић (1937-2023). Напусто нас је неко ко нас је задужио као човјек, Бокељ, професор, руководилац Градске библиотеке, вјерник, познавалац историје и традиције, интелектуалац каквих смо мало имали. Отишао је тихо, као што је ненаметљтиво и живио. Али достојанствен, скроман, стамен и поносан.
Од ране младости и школовања, па касније као професор српско-хрватског језика односно као предавач француског језика у СМШ „Иван Горан Ковачић“, његову ријеч, поуку, памтили су ученици и дуго након напуштања школских клупа. Послије професорског рада постао је директор Градске библиотеке и читаонице Херцег Нови и са сарадницама Невенком Митровић и Катарином Лазаревић ударио темеље Завичајне библиотеке, али и идеју да библиотека постане центар културе када је књига у питању.
Дао је велики допринос да „Боку“, Зборник радова из науке, културе и умјетности, који је почео излазити 1969. године преузме Библиотека. Уређивао је зборник заједно са Невенком Митровић од 2003. до 2015. године са циљем да „Бока“ у кризним времена настави да излази. Зборник „Бока“, а и остали Песторићеви публистички и научни радови били су цијењени и уврштени су у колекције Конгресне библиотеке у Вашингтону, Националне библиотеке Аустрије, Народне библиотеке Чешке, Народне библиотеке Србије, колекције академија наука, института и бројних библиотека у Темишвару, Москви, Подгорици и другим градовима Црне Горе и региона.
Професор Песторић надовезао се на ранију традицију и са свим својим сарадницима као уредник дао допринос да „Бока за 54 године постојања на више од 12.000 страница објави преко 655 научних и стручних радова, расправа, прилога и грађе о Боки Которској, а више од 300 чланова редакција, рецезената, дали су немјерљив допринос високом реномеу зборника који слови као незаобилазни извор података за сва будућа истраживања историје и културе Боке Которске и ширег медитеранског простора, заштитни знак њене културе и својеврсна замјена за ненаписану историју Боке Которске.
Убјеђен у вриједност књиге, увјерен у висок морал свог страдалог православног рода, уважени Професор, наш драги Вељо, није наду губио никада, бодрио је посустале, тражио обнову бокељских разрушених храмова, био покретач обнове храма разрушене цркве Светог Николе на Топлој и доживио да резиденција Љубибратића 2017. године буде обновљена, а слично је са изградњом нешто раније подигнуте цркве Лазарице на Видовом врху.
Нико као Вељо Песторић није познавао историју и обичаје Кута, Зеленике, Боке. Његов дух, вјера у живот и кад је тешко, његово достојанство и мудрост, враћали су нам наду која нас је држала усправним у овом клецавом друштву и времену. Сачувао је традицију, божићне и остале обичаје сабравши их 2005. године у књигу „Круг године“. Знање које је преточио у слово, биће путоказ за будуће истраживаче и хроничаре о обичају родних Кута и шире. У својој скромности, нама новинарима из Радио Херцег Новог тада није желио много да говори о том раду, уз опацку “само забиљежите да је објављено”.
Хвала Професоре, хвала наш драги чика Вељо, за вјеру, за мудрост, којом си нам свијетлио, за приврженост роду, завичају, за увијек одмјерену ријеч која нас је бодрила и учила. Те људске врлине данас красе малобројне и зато остају примјер у који вјерујемо и с којим живимо у нади.
