Представа „Сјећаш ли се Доли Бел“ одушевила је публику у Херцег Новом, која је глумачку екипу „Камерног театра 55“ из Сарајева дугим аплаузом испратила са сцене.
Рађена према тексту Абдулаха Сидрана у режирији једног од најзначајнијих редитеља данашњице у региону, Кокана Младеновића, представа доноси причу о искреној боли прве љубави, неминовном одрастању те огољавању једног утопистичког друштвеног система у који су многи слијепо вјеровали и у који су се, нажалост, разочарали.
У представи са највећим бројем добијених награда, како у Босни и Херцеговини тако и широм региона, главну улогу тумачи Емир Хаџихафизбеговић. Иако се ближе стотом игрању, веома тешку и захтјевну улогу Махмута Зољe игра са истим жаром.
-Платон има најбољу дефиницију државе – „Идеална држава је она у којој свако ради свој посао најбоље што зна“, и у тој готово тривијалној, бизарној реченици је суштина живота. Кад изађем на сцену, а имам преко 2 000 представа, ја пред публиком увијек играм са истом страшћу. Ми се приближавамо стотој представи „Сјећаш ли се Доли Бел“, „Жабу“ смо играли преко 300 пута, нажалост умро нам је сјајни велики глумац Мирсо Тука, тако да смо послије 16 година престали да је играмо, и некако то је питање које је из мог глумачког наратива сувишно. Ви кад добијете тај „фидбек“ од публике, ту тишину, ту пажњу, онда се заправо глумац најбоље осјећа.
Представа која отвара многа болна питања, теме и проблеме, не прати истоимени филм Емира Кустурице. Премијерно је постављена 2019. године, а Хаџихафизбеговић вјерује да ће је још дуго играти.
-Ово је врло захтјевна представа и оно што је битно рећи је да се ми нисмо бавили филмом Емира Кустурице, него смо се бавили романом Абдулаха Сидрана. Ту има шест сцена којих нема у филму и избацили смо музички лајтмотив из филма „Сјећаш ли се Доли Бел“. Кад сам гледао филм 1979. на 1980. годину, значи сад ће пуних 46 година како је снимљен, сјећам се да се на сцену силовања цијело кино смијало, а Кокан је направио силовање као злочин, као што и јесте, као што је био злочин и у филму, а нажалост биле су салве смијеха у публици. Иначе театар као умјетност постоји од старе Грчке па наовамо да отвара проблеме и поправља људе. Па, ако отвори проблем већ је успјех, а ако поправи људе онда је то апсолутни тријумф театра, тако да јој заиста предвиђам дуг вијек, као што су неке представе трајале по 20 – 30 година.
Тематика представе је испразност идеологије гдје обичан човјек више не зна у шта да вјерује, али Хаџихафизбеговић сматра да наду и оптимизам не смијемо изгубити.
-Марк Твен је једном рекао – „Немојте само убијати илузију, јер све док имате илузију постојите, а кад немате илузију више не живите“. Ја бих сад поново на факултетима увео предмет утопију, нада умире последња и оптимизам је здравље душе. Некако живимо у тешка времена, нуклеарни рат нам је пред вратима, али мислим да морамо живјети на начин који, како Марко Аурелије каже – „Живот је онакав каква ти је мисао“. И у најтежим тренуцима које смо ми преживљавали 92/96 године био је оптимизам. Тако и у овој представи Кокан Младеновић, један сјајни и човјек и редитељ, велики редитељ који је заклети љевичар, видите шта је урадио са смрћу Махмута Зоља – то је другачија смрт него у филму – руше му се идеали. То је снага једног великог интелектуалца, који нема проблем да преиспитује све суперлативе које је носио тај период социјализма, за који ја лично мислим да је то највећи цивилизацијски искорак народа са ових простора, тих 45 година, али тај његов јунак на крају натјера сам себе да умре.
На питање које се стално провлачи у представи – хоће ли у Сарајеву сунце икад засјати како треба, он одговара да је сунце у људима неуништиво.
-Сунце је у нама. Није можда примјерено да отварам ту причу, али ми кад смо преживљавали најтеже тренутке, 11 000 је било мртвих цивила у Сарајеву, али било је сунца у људима. Не можете сунце у човјеку никад убити, дух у људима не можете убити. Када је 1982. године добијао Нобелову награду за „100 година самоће“ Маркес је цитирао је Вилијама Фолкнера који је исту награду добио 33 године раније, а рекао је – „Не пристајем на крај човјека“. Тако да ја вјерујем у човјека, вјерујем да нас има пуно више оваквих него оних других. Зло је активно, добро је пасивно – у томе је проблем, поручује Емир Хаџихафизбеговић.
Познати глумац се радује сваком доласку у Црну Гору, гдје је често играо и снимао, и има пуно пријатеља.
-Ја волим волим доћи у Црну Гору, на овој сцени сам пуно играо и увијек ми је драг сусрет са црногорском публиком. Баш сам сензибилиран на Црну Гору, радио сам овдје и неке филмове, имам пуно пријатеља не само из бранше, него и угоститеља, спортиста… Знам доста људи разноразних профила у Црној Гори који долазе код мене у Сарајево и ја код њих, и кад не играм и не глумим, тако да је сваки сусрет са црногорском публиком необично драг.
Лик Дина Зоља у представи „Сјећаш ли се Доли Бел“ сјајно је, са јако мало ријечи али пуно емоција, изнио глумац Феђа Штукан. Он је замијенио Мирсада Туку који је преминуо у јулу прошле године.
-Немам баш превише алата да играм. У принципу све што се дешава, дешава се у мојој глави и ја се трудим да све што се игра на сцени стварно буде у мојој глави. Ја сам у ову предсатаву ускочио умјесто покојног Мирсада Туке и имао сам једну пробу прије своје премијере. Иначе је екипа направила велику паузу баш због његове смрти, нису играли пола године. Још увијек се мало борим, нарочито зато што ово није наша камерна сцена на којој сам навикао да играм. Публика је била сјајна. Ја сам имао баш овдје, поред ове сале, промоцију књиге прошле године, и исто је била дивна ноћ. Синоћ смо играли и у Котору, исто је било супер, сала је била је крцата. Свака представа ме исциједи на свој начин, али публика ме „напуни“, нарочито на крају.
Главна порука и питање представе су и сада актуелни, а проблем је што они који узрокују проблеме нису нису поклоници књижевности ни позоришта.
-Ми та питања постављамо већ тридесетак година, па нам нешто слабо иде. Људи слабо читају, слабо се образују, национализам је још увијек главна тема свуда. Не знам кад ћемо се тога отарасити, али знам да су књига и театар сигурно прва линија у борби против тога. Људи који то не прате, који не читају, који не долазе на представе су људи који праве ове све проблеме тридесетак година, тако да заправо њих немамо прилику да едукујемо. Наша публика то све разумије, а хтјели бисмо да кажемо нешто и другим људима који не долазе, па је онда мало тешко да се пребаци та порука. Једни имају своје медије, други имају своје, и увијек смо растављени на најмање двије стране, поручио је Штукан.
Новембарски позоришни програм у Херцег Новом заокружиће представа „Мурлин Мурло“ студената завршне године глуме на Факултету савремених уметности у Београду, која је на репертоару у суботу, 23. новембра у дворани „Парк“.
