Преминуо је Вуко Вујновић, наш суграђанин, члан клапе Стари Kапетан пуних педесет година, колико клапа и постоји.
Последњи пут смо поводом овог јубилеја и разговарали са њим прошле године, и тада нам је као и увијек, тачан и поуздан, на прагу деведесете а ипак виталан, причљив и ведар свједок, с много љубави казивао о своја „четири златна заната“, раду код Војске (Југословенска народна армија), ангажману у Старом капетану, пјесмама којима је како је говорио „себи, породици, мјештанима и гостима Новог“ живот чинио љепшим.
Kолико је емоције и срца, колико љубави и сјећања стало у његово казивање свједочила је и суза која се омакла док је помињао наступе Старог капетана, сјећао се руководилаца и чланова клапе, признања и жеље да се све то на неки начин сачува. Радовао се објављивању монографије „Нови пјесмом загрљен“ па је за њу брижљиво прикупио новинске чланке, фотографије и оживио приче о клапи која је била нераскидиви дио његовог живота. Обећао нам је тада сусрет када монографија буде промовисана.
Обећање није испуњено, због пандемије короне, али су његове поруке и записи остали. Остала је и реченица „у наше пјесме је стао живот, судбина, све љубави и љепоте, наших људи и наших крајева. Грехота је да се то заборави“.
Сигурни смо да ће клапа знати да чува сјећање на свог члана, а памтиће и град доброг и вриједног Вука Вујновића, његов дубоки, озбиљни бас, али и благи осмјех којим је поздрављао и познате и оне који су се са пјесмом клапе први пут сусретали на наступима Старог капетана.
Вуко ће, не сумњамо, и неки небески хор допунити својим баршунастим гласом и озарити оним тихим, срдачним осмијехом.
