Јуче је на Градском гробљу на Савини сахрањен Александер Саша Видић (1951, Љубљана -2022, Херцег Нови), више деценија успјешни туристички радник, али и члан Херцегновског позоришта, волио је да каже старији од Позоришта. Онда би објаснио како је он први пут на сцену ступио у Нушићевом „Народном посланику“ 1968. године. Садашње Херцегновско позориште обновило је континуирани театарски живот у граду 1984. Урађено је то „Стилским вјежбама“ Рејмона Kеноа у режији Момира Мићуновића који се у име породице, колега, пријатеља, од Саше опростио – подсјећајући на све што је с љубављу посвећивао граду и Позоришту.
Саша је био у тиму који је организовао први Празник мимозе 1969. године, учесник мимозиних каравана који су промовисали Херцег Нови широм некадашње Југославије па и у Европи, често аутор текстова за програм суђења Kрневолу, текстова кроз које се „откривао“ као добронамјерни критичар али и човјек који је на посебан начин осјећао, познавао и изнад свега волио Нови.
Током више од 30 година, колико је био активни члан ансамбла Херцегновског позоришта, остварио је преко 50 улога. Најразличитијих, али дајући свакој неку своју посебност. Био је дугогодишњи члан руководства Херцегновског позоришта, а функцију предсједника обављао је седам година.
Глумио је у великом броју серија и играних програма у продукцији ТВЦГ, сарађивао са најпознатијим нашим редитељима, Живком Николићем, Славком Kовачевићем, а у позоришту са Милошем Шамијем, Драганом Јаковљевићем, Југом Радивојевићем, Брацом Тодоровићем…
Добитник је више плакета и повеља, од којих му је као најстаријем члану ХП-а најдража била она из 2008. добијена од Херцегновског позоришта за 40 година рада у позоришту.
Не знамо која је улога Саши била најдража, можда је најтачније да му је најдража била свака нова, али памтимо његову причу о „Малом принцу“ у коме је с радошћу играо:
– Сви смо ми на неки начин мали принчеви. Јер, Мали принц тежи за нечим исконским, правим, добрим, нечим што ће нас повезати, одржати заједно…
Из Егзиперијевог „Малог принца“ је и реченица „За све људе звијезде не значе исто. За једне, који путују, звијезде су водичи…“
Сашу ће на његовим небеским стазама препознати и водити тамо гдје ће његова душа наћи мир, а он ће већ открити начин да нам онако како је само он знао, шеретски намигне, осмјехне се, и некако потврди да је сада добро!
