Данас ће из Херцег Новог, који је вољела свим срцем, бити испраћена Невенка Митровић (64), библиотекар савјетник, што је највеће звање у овој области и дугогодишњи директор Градске библиотеке и читаонице.
Када бисмо хтјели да наведемо само дјелић онога што је током њеног ангажовања од 1986. године, када је у овој установи почела да ради као библиограф у Завичајној збирци Боке Которске, и касније, у годинама када је била директор од 2002. године, требало би много више простора него што то новинарски текстови дозвољавају. Зато, умјесто набрајања уобичајених података да је дипломирала на Филозофском факултету, Катедра за општу и компаративну књижевност, сценске умјетности и библиотекарство, да је била аутор или коаутор бројних монографских публикација, научних радова, уредник зборника Бока, да је уредила Завичајну збирку Боке Которске у херцегновској Градској библиотеци, била у организацији Трга од књиге, издвојићемо посебно податак да је захваљујући, између осталог њеној посвећености, новска Библиотека заслужила 2011. престижно признање „Др Нико Симов Мартиновић“ као једна од најбољих и најорганизованијих библиотека у Црној Гори, као модерна установа која је одговорила свим захтјевима савременог библиотекарства и потреба средине у којој остварује своју културну мисију.
А како је Невенка доживљавала значај Библиотеке и позив библиотекара?
Говорила је : „Превасходно послање наше професије јесте да тражимо и пронађемо modus vivendi за књигу у животу човјека модерног доба, који у трци са временом, неизвјесном егзистенцијом, суочен са моћним електронским медијима и њиховим агресивним херојима, сијасетом полуинформација, маркетиншки смишљеним обманама, понудом лаке забаве, публиковањем тривијалне књижевности и квази научних дјела, мало или нимало времена има за потребу као што је читање“.
Говорила је: „Бити библиотекар више је од професије. Проживјети значајан дио живота међу књигама, као посредник између неисцрпног знања и радозналог духа читалаца, са наградом, или без ње, јесте привилегија“.
Ту привилегију, уз породицу и колектив, цијенила је изнад свега. Није било тога што за кориснике Библиотеке није била спремна да организује, али сви памте да једно није дозвољавала – изношење књига и материјала из Завичајне збирке. Ни сама није износила нити један документ из ове пребогате ризнице сабиране деценијама. Одговорна, тачна, посвећена, професионална, понекоме је дјеловала строго, али када би „савладали“ њена „правила поштовања Библиотеке и књиге“ откривали би и другу страну ведре, господствене, образоване, предане жене, супруге, мајке, пријатељице са којом сте могли да подијелите и радост и тугу, која се радовала једнако својим и туђим успјесима, знала да подстакне на стварање и знала да уредити Библиотеку у граду значи сачувати му и даривати душу.
Тиха, поуздана чуварка најбоље Завичајне збирке Боке, није више са нама. Али, остају нам њена промишљања и Борхесова реченица коју је вољела “Рај сам одувек замишљао као својеврсну библиотеку“. Баш такав је животом и дјелом заслужила наша Невенка!
