Ксенију Матовић треба испратити пјесмом, једном од оних које је вољела, коју ћемо њеним ријечима дописати. Јер, знали смо је, у душу.
Загледај се и сада у море, дотакни му лице босом ногом или дланом, урони у њега, заборави оне који су газили твоје снове, затим изрони најљепшу шкољку под твојим Новим и у њу спакуј најдрагоцјенија сјећања…Тако путуј… пространим путем пуним свјетлости. Путуј у мир, у спокој…заслужен послије болести, послије неправди које су бољеле а ти их ћутала, послије одбрана које си изговарала и писала гласно и јасно, не плашећи се да покажеш страну коју бираш, коју сматраш људском и добром, праведном…
Ослонац…Борису. Сину безусловна Љубав!
Пријатељ са којим су расли и остваривали се снови, писале и читале пјесме, и када се чинило да се снага расула а теме пресушиле…Вјера!
Пусти и са те стране, а ти ћеш знати како, неку поруку, глас, као што се огласи брод који замиче на хоризонту и не можеш га ни зауставити ни вратити. Пиши у ситне сате, оне које смо знали да подијелимо…
А ми ћемо чувати твоје блиставе поетске свјетове са свим елегичним тоновима и оним у којима смо препознавали задовољство стварања, писања, живљења а које си нам оставила у “Прелудију”, “Орфеинаутици”, “Оболу”, “Караточу”… Подијелићемо Наду коју си носила – умјетности нас опчињава због своје истинитости! Тако си објашњавала. И тако живјела своју умјетност која је постајала наша, у којој ништа није мировало, у којој је свако могао да нађе свој одговор, слику коју ће памтити… као ону из једног од твојих записа “На длану љета острво, на острву утврда, на утврди град, на граду бијело сунце и слани дланови зрелог љета…” или оном још краћем “Високо, у катаркама августа, скупа с недозрелим плодовима магиња и пригушеним самогласницима, кружила јата мора.”
Када је промовисана збирка “Обол” признала је да вјерује у сељење душа, и још тада рекла да њена душа лута међу временима, земљама које је вољела, а Грчка је имала посебно мјесто као земља поријекла.. у њу је путовала да види хоће ли је се сјетити, препознати, вољети…И тамо гдје сада путује и међу нама који остајемо има оних који ће Ксенију памтити, по стиху препознавати и вољети…
За своје поетске збирке добила је бројне награде на: Подгоричком арт фестивалу, ПАФ, од Удружења књижевника „Бранко Миљковић“, а “Караточ” је сврстан у десет најбољих поетских књига за 2022.
Ксенија новинарка и Ксенија пјесникиња имале су нешто заједничко – све што је написано било је писано срцем. Текстови с њеним потписом у „Дану“ за који је дуго радила увијек су били занимљиви, јасни, храбри, посебно кад је неког у невољи требало бранити…
Заплови кроз мир и бескрај плаветнила о коме си писала. И јави се Ксенчи, охрабри наду у нови сусрет када за њега дође вријеме.
Ксенија Матовић изненада нас је јуче напустила. Рођена је на Цетињу, а одрасла у Херцег Новом, гдје је започела свој пут у новинарству и књижевности. Дипломирала је социологију на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је у новосадској издавачкој кући Стилос, гдје је основала престижну књижевну манифестацију „Стилосова агора“, која је угостила бројне еминентне писце југословенских простора.
Хумористички и сатирични блог „Шкурин“ а затим „У по бота“, доносили су осмијехе и духовиту рефлексију о граду и његовим житељима. Била је уредница књижевних програма у Градском павиљону на Карачи и кроз свој рад неуморно промовисала културу и стваралаштво.
Дугогодишња дописница „Дана“ и „Блица“.
Заљубљеник у море, Ксенија је дуго година била пливачица и чланица ПВК „Јадран“.
Запослени у Радио-телевизији Херцег Нови опраштају се од ње с поштовањем и захвалношћу за све што је дала новинарству и култури, а њене ријечи и дух наставиће да инспиришу све који су је познавали.
Пријатељи и колеге опростиће се од Ксеније на комеморативном скупу који ће бити одржан у сриједу, 10. септембра у 11 сати у Дворани Парк.
