Нови роман „Бастадур“ Јасенке Лаловић, који у фокусу овог пута има црногорског мушкарца, промовисана је синоћ у Дворани „Парк“.
Радња овог књижевног остварења обухвата седам деценија (од 1880. до 1948. године) испуњених бурним историјским догађајима, свјетским ратовима, крупним друштвеним ломовима и културолошким промjенама.
Рецензент Олга Војичић Коматина казала је да је Јасенкина нарација изузетна, бастадурна, другачија, нешто што је Александар Jерков називао новом текстуалношћу, мислећи на постмодернизам и све оно што креће од 80. година кроз европску књижевност, а онда свакако и долази код нас.
-Она воли да пише о посeбео необичним индивидуалцима, о неким животним путевима људи који се често налазе у ћорсокаку, својој личној зазиданости, али су сви толико храбри, пркосе и храбри су да прокрче на крају тај свој пут до тријумфа и побједе.
Бастадур је некоме коме баста да буде свој, да храбро пркоси и осредњости и примитивизму, истакла је Војичић Коматина.
-Код Јасенке у роману „Бастадур“ их је тројица која праве специфичан литерарни мизансцен, рекла бих до сада мало гдје виђен, а сигурно невиђен у црногорској савременој књижевности. Када будете читали Бастадур и унутрашње монологе солилоквије, превирања, страшне животне ломове које ти јунаци имају, подсјетиће вас на ломове које је имао Ладо Тајовић у Лелејској гори, Ладо Тајовић кроз „Зло прољеће“, Ладо Тајовић кроз невиђене „Хајке“ на њега. Подсјетиће вас све то на оне типичне ситуације соцреалистичке, па књижевности послијератног модернизма у којима постоје сцене страшне између прогонитеља и прогоњених и сцене у којима каткада једно постаје друго. Чак и онај који је прогоњени добија облике дехуманизације и анимализације и можда понешто од онога што је имао онај који га гони, истакла је Војичић Коматина.
Осим животних егзистенција, монолога, дијалога ових јунака, посебно је интересантан простор.
-Сваки простор у којем обитавају њени јунаци јесте мјесто којем приповједач даје неку истакнуту улогу, мјесто које је нама познато. Aко препознате Орјен биће вам сто пута милије што су ти бастадури туда пролазили, ако препознате которски трг, пјацу бићете весели. Ако читате о бомбардованом Београду у доба Другог свјетског рата биће вам додато још једно мјесто у вашем поимању наративне стварности и мјесто које производи култ рањивости. Толико је много мјеста, која су вам блиска и то је један разлог више што овај роман треба прочитати, казала је Војчић Коматина.
Јунаци овог дјела стижу и до Београда, фрушкогорских манастира, Падове, Крфа и других свејтских лука, у Боки Которској почињу и стичу се сви приповједни токови „Бастадура“. Ауторка Јасенка Лаловић казала је да је „Бастадур“ писала дуже него остале романе.
– Прво када крећем да калупим роман су топоними, мјеста за које мислим да је страшно важно да их памтимо и имамо означене. У овом роману је Морачник врло необичан манастир који изгледа као плоча и као да плива по језеру.
У књизи ликови су Никанор који ће касније доћи до тога да постане духовник, везан за Орјен, поморац Тудор, Вит, али и Илија.
-Никанор је био најизазовнији лик и знала сам да ходам по ивици или ћу бити пуковник или покојник. Слиједила сам само своја осјећања и он ме водио кроз дијалоге, препирке вјечите са Тудором који је типичан Бокељ. Нисам нигдје експлицитно написала да је Тудор католик, али су се нашли и подржавали и вољели. Припада нам да будемо различити, али да се тиме не потиремо. Илија који је имао посебне потребе и то је нешто што сам најснажније пригрлила и неко ко је све поравнао. То је чиста емоција. Он је дао одговоре и Виду, Никануру, а и Тудору, казала је Лаловић.
Одломке из романа „Бастадур“ читао је глумац Данило Бабовић.
