„Школа, учење, знање, образовање – то су чаробне ријечи које отварају врата иза којих је свјетлост, срећа, хуманост, другарство, љубав. То су цигле у зиду бастиона који нас штити од злобе, несреће, незнања, глупости. примитивизма“ – ријечи су које је упутио ученик Ђорђе Павловић, водитељ приредбе којом су ученици и наставници прославили Дан ОШ „Дашо Павичић“ и 62. рођендан. У кино сали школе на сцени су се смјењивали рецитатори, пјевачи, музичари и показали колико различитих талената станује у дјечијем бићу док марљиво стичу знања и бирају свој пут.
И док су малени прваци рецитовали о жутом пачету, нешто старији другари, у млађем хору, кроз пјесму су поручили возачима да их „дјеца моле, успорите поред школе…“, а потом су се низали они који су показали како свирају на клавиру, хармоници, рецитују Црњанског, Андрића, као и они који су нам открили шта је срце, гдје станује осмјех и љубав…. Најстарији, сабрани у хору под диригентском палицом наставнице музичког васпитања Марине Дедић, учинили су корак даље и уз младе солисте отпјевали и мало другачије нумере Someone you loved и Over the rainbow.
Школа буди у човјеку она осјећања којих се увијек радо сјети, ма гдје да га животни пут одведе, истакао је водитељ Ђорђе.
– Корачајући животним стазама спознаје и борбе, често се са посебним емоцијама сјетимо мјеста са којег смо кренули, гдје смо учинили своје прве кораке. Сјетимо се своје школе! Будимо снажни, мудри, храбри, поносни, хумани. Будимо она добра, свијетла страна цивилизације, историје, живота. Будимо достојни имена човјека, поручио је Ђорђе.
Од првих корака у просвјети имала је визију значаја просвјетног позива и жељу да да свој допринос, казала је директорица школе Татјана Крстајић.
– Моје ново задужење доживљавам као додатну обавезу на том путу, да будем још истрајнија и да као дио једног сјајног тима у мозаик трајања и успјеха наше школе, додам оне праве коцкице. Дубока укорјењеност школе у све сегменте живота и друштва, чини је одговорном за сопствени развој. Очекивања које друштво поставља пред школу, све су захтјевнија. Зато наша способност за квалитетну и продуктивну сарадњу има кључну улогу у остварењу свега поменутог. Ми просвјетни радници, ресорно министарство, локална заједница и родитељи имамо заједнички циљ, а то је обезбједити што боље услове за оне који морају бити централни дио ове наше приче – наше дјевојчице и дјечаци. Њима школа мора бити други дом, мјесто васпитања и образовања, исходиште које ће њихове кораке према будућим животним стазама учинити одлучним и сигурним.
Инспирисана причом о мостовима којима је посвећен јубиларни 40. број школског листа Свитања, њиховом значају и симболици, поручила је да „морамо градити мостове, како бисмо нашој дјеци омогућили несметан напредак у будућности“.
– Морамо им помоћи да премосте недаће које им се нађу на путу, служити им попут моста да се на нас ослоне, морамо за њих увијек бити ту! Управо то је наша највећа мисија!, казала је директорица Крстајић.
За мање од мјесец настала су Свитања – тачно толико је било времена од идеје да имају електронско издање до заједничке одлуке да јубиларни број ипак буде штампан. У част 130 годишњице рођења нашег нобеловца Ива Андрића, за тему су бирали мостове и око њих плели приче, казала је у име уредничког тима Бојана Мијовић, наставница ЦСБХ језика и књижевности.
– Ево Свитања! Она су мост између нас и вас, мост између прошлости и садашњости, садашњости и будућности. Мостивисани Андрићевим мостовима, стварали смо. Андрић нам је био путоказ да пишемо о правим и симболичним мостовима, мостовима љубави и културе, да путујемо на крилима маште, да пишемо о књижевним јунацима и незаобилазним људским вриједностима, онима на које смо поносни што су били наши ђаци, нашим пензионерима, спортистима.
Поред тога што је добро урађен и садржајан лист, Свитања су нека врста љетописа школе, казала је Мијовић и истакла да су још по нечему веома важна.
– Желимо да наши ђаци, када напишу лијеп састав, ураде ликовни рад или учествују у некој школској активности, знају да смо тај рад и труд вредновали и на овај начин, тако што смо га објавили у листу и да су управо они ти који су учествовали у стварању нечег лијепог. Повезивање, спајање, мир, ведрина, нада и оптимизам – то су мостови, а ми желимо да ове вриједности опстају баш као и живот за који Андрић каже да је „несхватљиво чудо јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја“, казала је наставница Мијовић.
Уз ученике, у стварању Свитања су учествовали наставници актива ЦСБХ језика и књижевности Саве Суботић, Сандра Сеферовић, Зорица Марковић и Бојана Мијовић, наставник информатике Данило Вавић, који је био техничка подршка, затим наставнице ликовног васпитања Ивана Вукчевић и Дубравка Аметовић, а допринос су дали наставници свих актива.
Својом, ову школу осјећају сви они који су у њој провели осам, девет разреда, потом у њу послали своју дјецу, па унучиће, а посебно је другим домом доживљавају они који су у њој провели свој рдни вијек. Чак 41 годину музиком је дјецу образовао наставник Новица Јовановић, сада пензионер који са пуно емоција каже да се радо врати и сврати у школу.
– У овој школи сам провео 37 година, а у раду са дјецом укупно 41 годину и сваке године спремао са дјецом овакве програме. Драго ми је да су ме позвали, а искрено, увијек ме зову. Било је изваредно. Ово је за мене изузетно јака емоција која ме веже за толики рад, за сву ту дјецу, колеге, управу школе. Није то мало, то је огроман рад и велики број година, прича наставник Новица.
Каже нам да у пензији ужива већ двије године, али се радо одазове на позив из школе уколико треба ускочити у замјену колегама.
– И радо ме се сјећају ученици и данас су ме сви поздравили, каже наставник Новица уз чије ноте и љествице су расле генерације.
Преко четири деценије у просвјети је била и Иванка Ђечевић, наставница разредне наставе, а увијек са истом енергијом и ведрим духом водила генерације малишана, како у учионици, тако и на фестивалима, карневалима, излетима.
– Од скора сам у пензији. Узбуђење је велико. Волим да се вратим у ову школу, волим сва дешавања у њој, вртиш се у младе дане, а радити са дјецом је заиста лијепо. У просвјети сам 42 године, а у ОШ „Дашо Павичић“ 27 година. И опет бих се вратила истом позиву, мада су времена сада другачија и раније је било љепше. Били смо признатији. Не требају нама тутуле, али прије је било више поштовања, казала је наставница Иванка.
Свечаности су присуствовали потпредсједник Општине Херцег Нови Мирко Мустур, директорице васпитно-образовних установа у нашем граду и бројне званице, пријатељи и родитељи.
На крају подсјећамо, дан ОШ „Дашо Павичић“ је 10. април, датум рођења првоборца чије име школа носи, а на чији споменик су јутрос делегације положиле вијенце.
Срећан вам Дан школе, драги наставници и ученици!
