“Несумњиво је да ово мјесто значи нешто важно за свакога од нас, неко се родио овдје и провео је сретне године дјетињства, неко је упознао своју прву љубав, неко је овдје постигао своју прву побједу,а неко – остварио свој први његовани сан“. Цитат је ово уз који у данашњој рубрици сасвим пристаје прича зеленичке душе, човјека који је оставио бројне печате у културном, друштвеном, туристичком животу Херцег Новог. Лазар Сеферовић (7. децембар 1936.) није само херцегновски историчар умјетности, угледни професор, оснивач култне групе Бокељи, утемељитељ заштитног знака нашег најпопуларнијег празника – Мимозе, предсједник Удружења историчара умјетности Црне Горе и аутор многобројних књига и монографија, већ је и најбољи подстицај и промотер свом потомству, некадашњим ученицима, сарадницима… Ријечју, без онога што је радио и још ради наш саговорник Нови једноставно не би био исти. Слиједи прича: због чега његово срце бира Херцег Нови?
Пише: Викторија Самарџић
Из њедара Зеленике увјек су потицала значајна умјетничка имена и дјела. Колико су слике првих дјечачких дана одрастања имале утицај на вашу инспирацију, а колико је утицала школа, завршили сте Средњу музичку у Котору, а Филозофски факултет у Загребу?
– Ово је био „центар “ „наше Зеленике“, гдје смо се окупљали. Звали смо га „Штација“.
Иако није имала трг. Својевремено је Зеленика имала највећи број интелектуалаца иако је то било радничко- тежачко мјесто,са бројним магазинима гдје се работало, али мјесто које је подизало остала, па и Херцег Нови, који ју је продао за комад асфалтирања пута на Топлој, општини Сарајево. И данас, преко шездесет година, стоји као најстарији и најљепши хотел, послије дубровачких, заборављен и у пропадању. Градила га је фамилија Мађар из Будимпеште 1902. године. Ту је био први центар цијеле Општине. Долазили су отмени гости из Европе. Ту смо провели дјетињство и најљепшу младост, боси са фетом крува с масти и цукаром. Адио, моја Зеленика, ја ти се враћам с најљепшим сјећањем!
Како је прије педесет и више година дошло до буђења „зеленичких тихих вала“ и каква је то енергија пјесмом спојила осам младих момака у чувену клапу „Бокељи“?Из такве Зеленике сам кренуо у живот и свијет, али ту су остала моја најљепша сјећања и најбољи пријатељи, међу којима је мој брат Душко и његови стихови и моји „Бокељи“ којима ћу се ускоро придружити…
„Још и данас клапа пјева,
јесење су стигле кише
Нова младост санак снијева ,
а возова нема више…“(пјесма Зеленичке тихе вале).
Ансамбл је активно наступао 35 година и одржао 1.200 концерата. За више од три деценије каријере ансамбл је снимио три ЛП плоче са укупно 30 изворних пјесама из Боке и Црне Горе, двије аудио касете, двије сингл плоче, ЦД са пресјеком своје каријере – укупно 21 пјесма, двије аудио касете са 20 пјесама, видео касету издату у Њемачкој, ЦД за словеначку издавачку кућу “ХЕЛИДОН” са седам пјесама, безброј ТВ емисија за све југословенске ТВ студије и радио станице. Путовао је и наступао у више европских држава, а од самог почетка је учествовао у програму “Празника мимозе”, прича наш саговорник и сјећа се и првог званичног концерта који је одржан у Зеленици, у парку хотела Плажа крајем 1966. године.
– Регистровали смо ансамбл 25. јула 1966. године. Тада смо били у нешто ширем саставу којем се прикључила група мандолина ученица Музичке школе. Анасмбл је 2002. године престао да постоји. Успомена на 35 година успјешног дјеловања „Бокеља” остала је у записана у монографији коју смо мој брат Душко и ја издали под насловом „Бокешка сага о ансамблу Бокељи“. Истог дана када је овај ансамбл престао да постоји његову традицију су наставили млади Бокељи, који су послије краћег времена наставили и данас наступају с времена на вријеме под именом “БОКЕЉИ”. Ансамбл је најдуже наступао у саставу: Драган Ракић ( први тенор, водитељ клапе), Здравко Вуксановић (други тенор), Душко Сеферовић (други тенор), Неђељко Лучић (баритон), Мато Вучетић (баритон), Лазар Сеферовић (бас), те Миливој Перушковић (бас). Писац текстова био је Душко Сеферовић, а аутор музике Драган Ракић за двије пјесме које су биле и остале наш хит “Зеленичке тихе вале” и “Има један град на мору”. Аранжмане је претежно радио Драган Ракић и понешто моја маленкост. Снимили смо веома брзо три лонг плеј плоче (РТВ БЕОГРАД) од којих је једна с Терезом Кесовијом и првакињом Београдске опере Олгом Милошевић.
„Бокељи“ се били амбасадори клапске музике, а и у вашем животу је су оставили неизбрисив траг. Шта вас је тако снажно везивало за „Бокеље“?
Ова дјела у већини случајева говоре много више од ријечи, то нам и данас свакодневни живот доказује на сваком кораку. Легат који остане иза великих имена културног и забавног живота, својеврстан је „бајпас” да његови творци и дјела „живе” и онда када више нису „активни”. Једног од децембарских дана на свом Фб профилу сам написао: „На даншње вече, далеке 1966. године договорили смо се да наше дугогодишње дружење од најранијег дјетињства и спонтано пјевање ,озваничимо као Ансамбл Бокељи. Вечерас су с вама још само Станко и Лазо…”. Тако мало ријечи које говоре и превише, а прије свега намећу питање: „Јесмо ли заборавили „Бокеље”? Мало ријечи које моментално враћају у сретно доба Новога прије ’90-их, и подсјећају на стамене чланове домаћег ансамбла „Бокељи”, који су славу Новога и њихове Боке проносили Европом и на оннајплеменитији начин дочарали „град од скалина”.
Како је дошло до сарадње са тадашњом музичком дивом- Терезом Кесовијом, те позива да наступите чак осам пута пред Јосипом Брозом Титом?
Кад је ријеч о диви хрватске забавне сцене, двоструке учеснице Еуросонга и бројних европских фестивала, као и добитници бројних признања на домаћој и међународној сцени, Терези Кесовији, остала је у аналима наша заједничка пјесма – „Има један град на мору”, наступ на скалинама подно Сат куле, а пјесма је и екранизована, „сабирајући” најљепше кадрове Херцег Новог. Ансамбл је више пута приредио и концерте Јосипу Брозу Титу, а пјевао је и данској краљици Маргарет и другој. “Бокељи” су више пута учествовали на Фестивалу најбољих аматера Југославије и Фестивалу хорова у Нишу, а остварили су и три наступа на Свјетском туристичком сајму у Берлину. Ансамбл је добитник „Октобарске награде” Херцег Новог и бројних других признања за његовање изворног бокешког и црногорског мелоса, као и за компоноване пјесме посвећене граду Херцег Новом и родном мјесту Зеленици („Пјесма Херцег Новом”, Зеленичке тихе вале”). Болест и смрт водитеља и тадашњег директора новске Музичке школе Драгана Ракића 1996. године зауставили су даљи успон ансамбла, који је наступао још до 2001. године, а затим престао да постоји.
Музика и ликовна умјетност су ваше животно опедељење. Петнест година сте били професор историје ликовне и музичке умјетности у херцегновској Гимназији. Који сте то дјелић себе пронашли у томе и шта вас је највише испуњавало у раду са ученицима ?Којим то важним животним стварима сте се трудили да их научите?
Био сам професор у Гимназији и Умјетничкој школи у Херцег Новом. Радио сам у туризму као Предсједник Туристичког савеза Херцег Новог, Боке Которске и Црне Горе. Утемељио сам ансамбл “Бокељи”, фестивале:”Празник мимозе,“Дане музике”;Еколошко друштво Боке Которске,био помоћник директора Националне туристичке организације Црне Горе, предсједник Удружење историчара умјетности Црне Горе, у два сазива предсједник Скупштине Републичког СИЗ-а културе. Био сам члан Фестивалског савјета Дубровачких љетних игара и Цетињског Бијенала, музички уредник у Радио Титограду.Водио обнову споменика културе Херцег Новог након потреса 1979-1989. године. Потом главни и одговорни уредник Зборника из науке, културе и умјетности “Бока”(1976-1988), главни и одговорни уредник Фотомонографије Херцег Новог 1982.године; организовао сам више научних и стручних скупова.
Усрећивало ме је што сам радећи све те послове свима преносио љубав према Боки Которској и Новоме, нарочито мојим ученицима..
Из вашег пребогатог професионалног опуса који тренутак вас чини посебно поносним?
Поносан сам на књиге: ”Умјетничко благо Херцег Новог”(1984 и 1987.), Монографију Бокешке саге о ансамблу “Бокељи” с Душком Сеферовићем (2001),”Херцег Нови 22 саге о културном благу”(2006. и репринт издање 2018.), ”Од свеца и папе до поп и роцк звијезда”(2010); “Бокешка прича у155 слика о младости Св. Леополда из Херцег Новог”(2011), заједно с Матејом Пашетом, штампано исто издање на хрватском језику, Туристичка наклада, Загреб, 2012.;“Манастир Савина -Савина Монастерy”(2012 и репринт издање 2018.); “Знамените Новљанке у свијету културе, умјетности, науке и спорта” (2012); “Трагом чудесних жена у Боки Которској“(2014) “Велики сликари у Боки Которској” (2015. и репринт издање 2017.); “Знаменити Новљани у свијету музике”(2015.); “Ликовно небо изнад Херцег Новог- Умјетничка школа” (2016.); ”Филателиста Томо Катурић “и “Чудесне жене Боке Которске у свијету” Друго иновирано и допуњено издање (2017.). Добитник сам Октобарске награде Херцег Новог 1983. године. ” Златне повеље за животно дјело у култури и туризму 2001. године (САЦЕН, Београд). Добитник сам такође и награде “Сребрни печат” на сајму Графим 2007. године у Београду, те 2017.године Сребрне плакете и Повеље за литературу на Европској изложби филателије у Финској и на Свјетској изложби филателије у Индонезији.
Памтите ли први сусрета са супругом, са којом сте 60 година и која је била истрајна подршка вашем дјеловању?
Навршава се 60 година мога брака са Татјаном Калдана, Загребчанком рођеном у Београду, од мајке из Трста и оца са отока Раба. Био је то студентски брак, она је била на другој години Медицинског, а ја на четвртој години Филозофског факултета. Још као студенти обилазили смо Црну Гору 1962. године, прво на Цетињу. Дошла је у Зеленику, а потом смо прешли у Нови и ту заједно остали . Она, као педијатар у Институту Игало, а ја као професор у Гимназији и потом у туризму. Биланс нашег брака су троје деце, осморо унучади и двије праунуке. Захвалан сам супрузи и Богу за сву срећу и љубав у подизању и школовању нашега потомства, све што смо подијелили у животу.
Породица је за вас прва и безусловна љубав коју успешно његујете. Кога од чланова породице сматрате својим апсолутним насљедником?
Унука Матеја Пашету, који је коаутор и дизајнер мојих књига.
Као искусни професор који професионални, али приватни савјет бисте дали данашњим младим талетнованим људима?
Да слиједе своје снове.
Кад се каже Лазар Сеферовић сваки Новљанин ће рећи – институција и младалачки дух. Да ли је то генетика или је удружена генетика и љубав према животу?
Прије 35 година умрла је моја мајка Даница, једина жена у мом животу коју сам волио 84 године, на коју и данас непрекидно мислим и чезнем. Остала је мој непребол. Годину дана касније отишао за њом и мој добри и племенити отац Ђуро. Њихов живот био је испуњен великим одрицањем за мога двије године старијег брата Душка и мене, да нас, прије свега. школују. Прије шест година оставио ме је и Душко, након 79 година непрекидног братског дружења и љубави. Чекам блиску судбину да ме одведе к њима, у Душкове „Зеленичке тихе вале“. Тако да има ту генетика свој допринос, а без сумње има и љубав.
Због чега ваше срце бира Херцег Нови?
“Нови граде сједиш накрај мора
и валове бројиш низ пучину…“
Ти химнички стихови у Петом колу, дали су граду под Орјеном ореол слободе, љепоте, љубави, храбрости и непролазности.Капије овог медитеранског града никада се не затварају. То је град који сједињује све три димензије времена: прошлост, садашњост и будућност. Остао сам и живио у њему 84 године. Довољно за један животи због тога моје срце бира Херцег Нови.
