Након 28 дугих година, синоћ је, у оквиру пратећег програма 36.ФФХН – МФФ-а одржана свечана премијера последњег филма највећег редитеља у историји црногорске кинематографије “Живко Николић – Недосањани сан”, у режији Сенада Шахмановића.
Омаж једном од најважнијих синеаста овдашње кинематографије, заснива се на епизоди његове антологијске серије “Ориђинали” из 1995., замишљене као ТВ филм који је почео да снима у продукцији РТВ Црне Горе, и новом, недавно снимљеном материјалу. Живко је снимио око шездесет одсто материјала за тај телевизијски филм, дио материјала се у бројним сељењима и преснимавањима изгубио, па је било важно све саставити, реконструисати и након тога кренути у даљи истраживачки рад, казао је раније Шахмановић. Обављени су разговори са најближим сарадницима, анализиране књиге снимања, направљен план и стратегија, па смо кренули у реализацију. Након неког времена материјал је почео да добија свој облик, али га није било довољно за играни филм, па је одлучено да се иде у правцу идеје прављења филма о филму. Послије двије године рада, филм “Живко Николић – Недосањани сан” излази пред публику у граду у којем се он школовао, и гдје је завршио чувену херцегновску Умјетничку школу.
Кроз филм публику води Живков син Петар, који је открио више детаља о његовом односу са оцем, њиховим разговорима, сновима, жељама, сањаним турбулентих 90. година.
-Ја сам први пут сада гледао филм у цјелости и моја перцепција је да је пријем филма био изузетно емотиван. Оно што нисам имао и што ми је фалило то је да осјећам дослух Живковог духа и његове публике, и то је за мене највећа сатисфакција што је била пуна сала. Што сам видио да је публика реаговала, да је дијелила ту емоцију, и да је мислила заједно са Живком, то је непоновљив доживљај.
Петар каже да је због дугог времена добар дио материјала изгубљен и да се онај наратив није могао пратити.
-Онда се продуцент опредијелио за ову документарну варијанту, да ми не домишљамо, дорежиравамо Живково, него да то Живково буде инкорпорирано у овај филм и да буду јасно подијељени ти дјелови. Тако да публика може да досања Живков сан, и да види какве су реакције биле свих тих људи и како они изгледају послије 30 година.
Дивно је било видјети послије 30 година Живкове кадрове, ту невјероватну игру свјетлости, сјенки, портрета које ради. Али нас то и подсјећа, оно што сам ја увијек понављао, колика је туга и несрећа што тај човјек 12 година није снимао филмове, сматра Живков син.
-Ово је био једини филм, односно могућност да реализује филм. Он је улазио у припреме неколико пројеката, али овај су снимали, тако да је ово остало као артефакт, као оно три тачкице иза Живка, значи та нека прича се наставља. Живко је жив, и види се у сваком кадру колико он воли Црну Гору, не само Живко, него и ти глумци којих више нема, који су ту, поготово Љиља Контић која је постала црногорска икона, препознатљив лик, и сви остали глумци који су учествовали.
По томе, како је публика у Дворани Парк емотивно реаговала, Живко народу недостаје.
-Мислим да смо то сви осјетили у сали, и то је била јединствена нијема оцјена. Вјерујем, и из тог разлога ћу инсистирати да се тај филм да народу, односно да иде у биоскопску дистрибуцију. Мислим да је ово једно чудо невиђено, у смислу јединствене емоције какву не може човјек доживјети од неког другог филма. Можда сам субјективан, мени значи, али чини ми се да и народу значи.
Филм је снимљен по сценарију Драгана Копривице, а у глумачкој екипи су Дијана Маројевић, Светлана Цемин, Мирко Влаховић, Милутин Караџић, Дубравка Дракић, Ивана Мрваљевић, Јелена Мила, Бојана Ковачевић, Марина Буквички, Весна Вујошевић, као и Љиљана Контић, Драгомир Фелба, Вера Црвенчанин Куленовић.
Глумица Дијана Маројевић каже да је имала јачи емотивни удар када је први пут видјела ове сцене.
-То је нешто што никада уствари нисам видјела и било је прилично потресно, посебно што су ти његови кадрови чиста поезија. Ту је доминантна прича коју је причао, у тим сликама и то што је он видио у свима нама. Ја овдје нешто своје посебно не видим, искрено да вам кажем, колико видим његову душу кроз све нас. Све те слике, све те приче, све те боје, сву ту бескрајну љепоту, видите и сами, која је то љепота. Тужно ми је, нећу да будем патетична, али баш је некако тужно.
Живко је у раду био, кажу они који су са њим сарађивали захтјеван, али у смислу прецизности. Знао је шта хоће, па и да из глумца извуче нешто што можда ни они нису знали да посједују.
