У Кући нобеловца Ива Андрића синоћ је приређено књижевно вече једне од најзначајнијих савремених српских књижевница, Љубице Арсић, и промовисана њена нова збирка прича „Ти и ја смо били пар“. У новој књизи ауторка на јединствен и дубоко интроспективан начин истражује теме љубави, односа и људске повезаности.
Збирку “Ти и ја смо били пар” чини 14 кратких прича тематски разврстаних у три циклуса, које имају заједнички именитељ. Епизоде о паровима које је судбина спојила или које ће раздвојити, махом су о обичним људима у необичним околностима, али и о познатим личностима, казала је Љубица Арсић.
-Ја проучавам један стереотип који постоји о паровима да муж и жена, младић и девојка, љубавни парови увек представљају неко јединство, али је можда то заправо нека врста и предсрасуде, и ја хоћу да проверим до које мере је то тачно и шта уствари може људе да зближи. Јер, мислим да човек није биће које много жели да се зближи; оно жели контакт с људима и дружење, али на неки начин се ипак боји за своју интимност, за неко своје сазвежђе и онда је то и привлачење и одбијање, тако да ја посматрам разне парове, пишем о њима не као о јединству него као о различитим људима који су ту негде у близини. И, не само да пишем о „обичним“ паровима – људима које ми можемо да сретнемо, мене интересују и парови који су као Милош Црњански и његова жена Вида, или парови супарници као што су на пример Борхес и Пекић, два писца која су се нашла на различитим поетикама и они мало одмеравају своје снаге.
Ауторка преиспитује феномене љубави и потчињености, зависности и оданости, заноса и заблуде, пишући својим препознатљивим, барокним стилом. Сматра да је неки догађај или сцену љепше наговијестити детаљима него директно објаснити.
-Ја волим реченице које су онако мало распричане, не волим тај „економичан стил“ који је сад у моди – да се не употребљавају придеви, или тако увек има неких сулудих замисли. Ја волим да та мисао тече, да реченица тече и не само да кажем оно што се ту догађа него да осмислим и природу, да осмислим оно нешто што је ту около како бих што више посредним начином испричала нешто што би можда неко објашњавајући јунаке рекао директније. Мени се много више свиђа да видим нешто што је као назнака, као знак, као што је рекао на пример Набоков да је уствари много интересантније да видимо обешен кимоно или кућни огртач неког мушкарца, него да прикажемо на пример еротску сцену, јер ми онда многе ствари замислимо, тако да и ја овде користим ту врсту стратегије да неким детаљима наговестим оно што би можда онако поучително или некако професорски могла да објашњавам.
Љубица Арсић је добитница престижних признања – “Женско перо”, “Борисав Станковић” и “Андрићеве награде”. Промоција у кући нобеловца за њу представља част и обавезу, а награде мотивацију.
-Андрићева кућа и овај амбијент је заиста фантастичан и он негде обавезује, ствара неку врсту ауре која је за писца обавезујућа. То није обичан простор, јер кад дођем овде ја замишљам да је ту ходао Андрић, да је размишљао, да је хватао белешке, да је разговарао са својим пријатељима и имам неку врсту треме. Морам признати да овај простор некако улива више напетости у једном позитивном креативном смислу него обичан простор где се нешто представља. Али,опет је и то дивно се, као добитница Андрићеве награде налазим у том великом сазвежђу писаца, којем и Андрић наравно припада, слушајући његове савете, размишљајући о њему. Не смем да кажем да сам ја настављач самим тим што сам добила Андрићеву награду, јер Андрић је заиста недодирљива величина и ретко ко може да му се примакне, али је дивно да постоје те светле тачке у књижевности, у литератури, јер је то мотивација за писце – да се негде приближе и да нешто постигну, поручила је Арсић.
Дијалог са књижевницом водила је новинарка Данијела Ђоновић, а одломке из њених књига читала је уредница књижевних програма у “Херцег фесту” Дијана Кривокапић.
