U Kući nobelovca Iva Andrića sinoć je priređeno književno veče jedne od najznačajnijih savremenih srpskih književnica, Ljubice Arsić, i promovisana njena nova zbirka priča „Ti i ja smo bili par“. U novoj knjizi autorka na jedinstven i duboko introspektivan način istražuje teme ljubavi, odnosa i ljudske povezanosti.
Zbirku “Ti i ja smo bili par” čini 14 kratkih priča tematski razvrstanih u tri ciklusa, koje imaju zajednički imenitelj. Epizode o parovima koje je sudbina spojila ili koje će razdvojiti, mahom su o običnim ljudima u neobičnim okolnostima, ali i o poznatim ličnostima, kazala je Ljubica Arsić.
-Ja proučavam jedan stereotip koji postoji o parovima da muž i žena, mladić i devojka, ljubavni parovi uvek predstavljaju neko jedinstvo, ali je možda to zapravo neka vrsta i predsrasude, i ja hoću da proverim do koje mere je to tačno i šta ustvari može ljude da zbliži. Jer, mislim da čovek nije biće koje mnogo želi da se zbliži; ono želi kontakt s ljudima i druženje, ali na neki način se ipak boji za svoju intimnost, za neko svoje sazvežđe i onda je to i privlačenje i odbijanje, tako da ja posmatram razne parove, pišem o njima ne kao o jedinstvu nego kao o različitim ljudima koji su tu negde u blizini. I, ne samo da pišem o „običnim“ parovima – ljudima koje mi možemo da sretnemo, mene interesuju i parovi koji su kao Miloš Crnjanski i njegova žena Vida, ili parovi suparnici kao što su na primer Borhes i Pekić, dva pisca koja su se našla na različitim poetikama i oni malo odmeravaju svoje snage.
Autorka preispituje fenomene ljubavi i potčinjenosti, zavisnosti i odanosti, zanosa i zablude, pišući svojim prepoznatljivim, baroknim stilom. Smatra da je neki događaj ili scenu ljepše nagovijestiti detaljima nego direktno objasniti.
-Ja volim rečenice koje su onako malo raspričane, ne volim taj „ekonomičan stil“ koji je sad u modi – da se ne upotrebljavaju pridevi, ili tako uvek ima nekih suludih zamisli. Ja volim da ta misao teče, da rečenica teče i ne samo da kažem ono što se tu događa nego da osmislim i prirodu, da osmislim ono nešto što je tu okolo kako bih što više posrednim načinom ispričala nešto što bi možda neko objašnjavajući junake rekao direktnije. Meni se mnogo više sviđa da vidim nešto što je kao naznaka, kao znak, kao što je rekao na primer Nabokov da je ustvari mnogo interesantnije da vidimo obešen kimono ili kućni ogrtač nekog muškarca, nego da prikažemo na primer erotsku scenu, jer mi onda mnoge stvari zamislimo, tako da i ja ovde koristim tu vrstu strategije da nekim detaljima nagovestim ono što bi možda onako poučitelno ili nekako profesorski mogla da objašnjavam.
Ljubica Arsić je dobitnica prestižnih priznanja – “Žensko pero”, “Borisav Stanković” i “Andrićeve nagrade”. Promocija u kući nobelovca za nju predstavlja čast i obavezu, a nagrade motivaciju.
-Andrićeva kuća i ovaj ambijent je zaista fantastičan i on negde obavezuje, stvara neku vrstu aure koja je za pisca obavezujuća. To nije običan prostor, jer kad dođem ovde ja zamišljam da je tu hodao Andrić, da je razmišljao, da je hvatao beleške, da je razgovarao sa svojim prijateljima i imam neku vrstu treme. Moram priznati da ovaj prostor nekako uliva više napetosti u jednom pozitivnom kreativnom smislu nego običan prostor gde se nešto predstavlja. Ali,opet je i to divno se, kao dobitnica Andrićeve nagrade nalazim u tom velikom sazvežđu pisaca, kojem i Andrić naravno pripada, slušajući njegove savete, razmišljajući o njemu. Ne smem da kažem da sam ja nastavljač samim tim što sam dobila Andrićevu nagradu, jer Andrić je zaista nedodirljiva veličina i retko ko može da mu se primakne, ali je divno da postoje te svetle tačke u književnosti, u literaturi, jer je to motivacija za pisce – da se negde približe i da nešto postignu, poručila je Arsić.
Dijalog sa književnicom vodila je novinarka Danijela Đonović, a odlomke iz njenih knjiga čitala je urednica književnih programa u “Herceg festu” Dijana Krivokapić.
