Представа “Лаж” – огледало друштва и међуљудских односа

Пред пуним гледалиштем на Канли кули синоћ је одиграна представа “Лаж”, Београдског драмског позоришта. Сјајна четврочлана глумачка екипа одушевила је новску публику.

Представа “Лаж”, на коју је новска публика реаговала смијехом и аплаузима, доноси причу два брачна пара пред дилемом –  да ли када не говоримо истину, лажемо себе и најближе како би сачували себе или вољену особу. Глумац Милош Биковић за РТХН истиче да лажима највише штетимо себи.

-Не можете да лажете другог човека ако не пристанете на самообману, а са друге стране самообмана је предуслов да бисте могли да лажете, тако да је то мач са две оштрице који криви реалност. Ако ми знамо из психологије да је човек у стању да фалсификује сећања, онда када дуго лаже он почиње да верује у ту стварност, криви ту стварност и почиње да одступа од ње, тако да човек на неки начин највише штети себи пошто није у стању и није способан да живи са истином.

Глумац Миодраг Радоњић сматра да истина представља неку врсту увјерења.

-То је једна изузетно сложена тема, комплексна, и питање је да ли уопште постоји одговор. Када је била конференција за штампу за премијеру ове представе у Београдском драмском, цитирао сам Емира Кустурицу који каже – „Људи лажу откада говоре истину, јер да не лажу не би ни знали шта је истина“. То је једна игра речи која нам заправо и говори то да је истина уствари нека врста нашег уверења, оно што једино нама преостаје и шта имамо јесте да верујемо шта је истина.

Премда је замишљена као лака комедија, представа “Лаж” обилује драмским и психолошким елементима.

-Ова представа јесте написана као водвиљ, поджанр комедије, али задире у неке болне теме и у неке врло озбиљне теме, у библијску тему… Лаж је библијска тема и мислим да ова представа, колико год била лагана и диховита, носи са собом и једну горку пилулу која може да вас наведе да се замислите. Иако је написана као водвиљ ми смо је играли као психолошку драму, мало смо је успорили и уозбиљили, то је био захват редитеља и на неки начин смо тако открили неке нове слојеве, поручио је Биковић.

Овако постављен комад, али и реакције публике, представљају огледало савременог друштва и односа у њему, сматра Радоњић.

-Када људи кажу комедија очекујемо да је то нешто смешно, међутим често је супротно. Један од можда и највећих филмова југословенске кинематографије „Ко то тамо пева“ је, кажу, комедија. Међутим, шта је је ту смешно? Ми видимо групу људи која се труди да дође до Београда, они наравно не знају да је то дан пре Другог светског рата, односно пре бомбардовања Београда, тако да је то у суштини трагедија, међутим доста тога је смешно и ми се томе смејемо. Исто тако у овој нашој представи ми имамо јако пуно неких ситуација које су на граници озбиљног сукоба, озбиљног поремећаја тих блиских односа који су ту постављени, међутим ми се томе смејемо, тако да је то уствари једна врста огледала друштва, огледала међуљудских односа.

Адаптацију истоименог романа француског писца и редитеља  Флоријана Зелера урадио је редитељ Никола Љуца, а, уз Биковића и Радоњића, у представи играју Тамара Крцуновић и  Јелисавета Теодосић.