Predstava “Laž” – ogledalo društva i međuljudskih odnosa

Pred punim gledalištem na Kanli kuli sinoć je odigrana predstava “Laž”, Beogradskog dramskog pozorišta. Sjajna četvročlana glumačka ekipa oduševila je novsku publiku.

Predstava “Laž”, na koju je novska publika reagovala smijehom i aplauzima, donosi priču dva bračna para pred dilemom –  da li kada ne govorimo istinu, lažemo sebe i najbliže kako bi sačuvali sebe ili voljenu osobu. Glumac Miloš Biković za RTHN ističe da lažima najviše štetimo sebi.

-Ne možete da lažete drugog čoveka ako ne pristanete na samoobmanu, a sa druge strane samoobmana je preduslov da biste mogli da lažete, tako da je to mač sa dve oštrice koji krivi realnost. Ako mi znamo iz psihologije da je čovek u stanju da falsifikuje sećanja, onda kada dugo laže on počinje da veruje u tu stvarnost, krivi tu stvarnost i počinje da odstupa od nje, tako da čovek na neki način najviše šteti sebi pošto nije u stanju i nije sposoban da živi sa istinom.

Glumac Miodrag Radonjić smatra da istina predstavlja neku vrstu uvjerenja.

-To je jedna izuzetno složena tema, kompleksna, i pitanje je da li uopšte postoji odgovor. Kada je bila konferencija za štampu za premijeru ove predstave u Beogradskom dramskom, citirao sam Emira Kusturicu koji kaže – „Ljudi lažu otkada govore istinu, jer da ne lažu ne bi ni znali šta je istina“. To je jedna igra reči koja nam zapravo i govori to da je istina ustvari neka vrsta našeg uverenja, ono što jedino nama preostaje i šta imamo jeste da verujemo šta je istina.

Premda je zamišljena kao laka komedija, predstava “Laž” obiluje dramskim i psihološkim elementima.

-Ova predstava jeste napisana kao vodvilj, podžanr komedije, ali zadire u neke bolne teme i u neke vrlo ozbiljne teme, u biblijsku temu… Laž je biblijska tema i mislim da ova predstava, koliko god bila lagana i dihovita, nosi sa sobom i jednu gorku pilulu koja može da vas navede da se zamislite. Iako je napisana kao vodvilj mi smo je igrali kao psihološku dramu, malo smo je usporili i uozbiljili, to je bio zahvat reditelja i na neki način smo tako otkrili neke nove slojeve, poručio je Biković.

Ovako postavljen komad, ali i reakcije publike, predstavljaju ogledalo savremenog društva i odnosa u njemu, smatra Radonjić.

-Kada ljudi kažu komedija očekujemo da je to nešto smešno, međutim često je suprotno. Jedan od možda i najvećih filmova jugoslovenske kinematografije „Ko to tamo peva“ je, kažu, komedija. Međutim, šta je je tu smešno? Mi vidimo grupu ljudi koja se trudi da dođe do Beograda, oni naravno ne znaju da je to dan pre Drugog svetskog rata, odnosno pre bombardovanja Beograda, tako da je to u suštini tragedija, međutim dosta toga je smešno i mi se tome smejemo. Isto tako u ovoj našoj predstavi mi imamo jako puno nekih situacija koje su na granici ozbiljnog sukoba, ozbiljnog poremećaja tih bliskih odnosa koji su tu postavljeni, međutim mi se tome smejemo, tako da je to ustvari jedna vrsta ogledala društva, ogledala međuljudskih odnosa.

Adaptaciju istoimenog romana francuskog pisca i reditelja  Florijana Zelera uradio je reditelj Nikola Ljuca, a, uz Bikovića i Radonjića, u predstavi igraju Tamara Krcunović i  Jelisaveta Teodosić.