Књига професора доктора Бојана Ковачевића „У Макијавелијевом театру“ сликовита је и аналитичка реконструкција политичких драма од антике до данас, казана кроз призму једног од најконтроверзних теоретичара, Николе Макијавелија, чуло се на промоцији овог изузетно важног и занимљивог дјела синоћ у башти Куће нобеловца Ива Андрића.
Књига представља оригинално истраживање политичких драма, од антике до савременог доба, с фокусом на однос између форме и живота, слободе и поретка. Аутор иновативно комбинује политичку теорију, књижевност и историју идеја, указујући на дубоку повезаност између друштвених конфликата и сценске умјетности.
О књизи су говорили и професор др Слободан Самарџић и проф др Илија Вујачић.
Наслов књиге „У Макијавелијевом театру“ с поднасловом „Приче са позорнице политичког“ помало енигматичним оцијенио је професор Самарџић акцентујући употребу неуобичајеног израза „политичко“ не „политика“ као именица, него „политичко“ као имениски придјев.
Бојан Ковачевић не употребљава баш тај израз про форме, или због промоције нових термина, него зато што је то термин који најбоље говори о начину на који је он обрађивао ову материју.
Самарџић је подсјетио и на Макијавелијев значај као зачетника модерне политичке мисли и на симболичку улогу позоришта у разумјевању моћи.
Проф. Вујачић је похвалио ауторов иновативан приступ, који избјегава класичне политичке категорије и умјесто тога у фокус ставља оно „животно“ у политици. Ковачевић уноси књижевност у политичку теорију, повезујући ликове из прозе и драме са политичким процесима. У књизи се тако појављују ликови из дјела Антонија Исаковића, Бранка Ћопића, Милана Кундере и Ива Андрића, јер њихова дјела Ковачевић чита као политички значајна.
Аутор је објаснио како је књига настајала, истакао да је грађу прикупљао током студијских боравка на Сицилији, у Берлину, Паризу и Риму, али је нагласио да су се баш све идеје обликовале управо у Херцег Новом, током пливања дуж обале, која му је – како је рекао – извор инспирације. Једно од поглавља посвећено је и самом Иву Андрићу. Ковачевић наиме наставља његову причу „Суседи“.
Што се Макијавела тиче, Ковачевић га доживљава као озбиљног посматрача кризе Фиренце крајем 15. века – човјека који тражи владара способног да успостави поредак слободе. Не проналазећи га међу властодршцима, владарским породицама, па ни оним који би то могли да заслуже, Макијавели га призива чак и у позоришту – кроз комедију Мандрагола.
У књизи се преплићу различите епохе, књижевни и стварни ликови, али увијек с циљем – разумјети политичко као динамичан, често драмски процес, који одређује како живимо и ко доноси одлуке у наше име.
Промоција у Херцег Новом била је прва у низу, а сам аутор је истакао да му је посебно драго што се управо у овом граду – који доживљава као свој.
