Нова књига Михајла Пантића, необичног наслова – „Ниједна од седам“, представљена је синоћ читалачкој публици у Градској библиотеци, у оквиру свечаности „Нови видици“ у част Дана општине Херцег Нови.
Након збирки „Ако је то љубав“ и „Овога пута о болу“, аутор је и у овој књизи кратке прозе посвећен питањима љубави и бола, а и нове приче су настале из његове љубави према књижевности, писању и људима.
Писац, професор, књижевни критичар и теоретичар Михајло Пантић објашњава да наслов, као и само дјело, носе неку врсту енигме, зато што верује да писање није једнодимензионално.
-Књижевност је уметност посредовања. Значи, књижевност можда више говори посредно, односно више сугерише, а новине и медији нам говоре једнодимензионално. Мислим да свака књига мора да садржи неку своју малу тајну, можда и већу, коју сам читалац до извесне мере мора да „растаји“, да дешифрује, тако да вам нећу рећи на који се све начин симболика броја седам користи у овој књизи.
Иако је наслов оно што прво привуче читаоца, он мора да одражава суштину књиге, истиче Пантић.
-Давање наслова је једна врста хемијског процеса. Врло се ретко деси да имате наслов па онда кренете да пишете, него текст мора да вам „породи“ наслов, и онда кад склапате књигу прича одједном ја сам, као читалац онога што сам написао уствари видим шта су то неки врхови, шта је то доминантно, и онда на основу тога направите једну врсту дестилата. Углавном то јесте једна врста језичке дестилације, онда дођете до неке суштине; наслов је адреса читаоцу, он мора да кристализује смисао књиге. Наслов је оно што најпре привуче читаоца. Ја имам књигу која се зове „Ако је то љубав“, верујте ми да мислим да то није моја најбоља књига, али то је књига која има највише издања, која је најпревођенија управо захваљујући магији те речи из наслова. Е, сад је овде питање шта се подразумева под тим „ниједна“, али они људи који читају то што ја пишем могу врло лако да претпоставе о чему је реч.
Пантић сматра да је, не само књижевности, већ цјелокупној умјетности, потребно више ведрине и свјетлости.
-У читавој уметност која траје већ колико миленијума ви видите са једне стране писце који пишући хвале живот, или како је говорио наш велики песник Иван В. Лалић, они свету непрестано говоре „да“, и имате ове друге који свету говоре „не“, који га поричу, који га кастигују, који га сликају у најтамнијим могућим тоновима, песимизмом, очајем, депресијом, значи свим оним регистрима који су, чини ми се, у 20. веку однели превагу. Морам да кажем да ми се понекад чини да пливам против струје, јер сам сигуран да су у целокупној модерној уметности, почевши од Мунковог „Крика“ или од оне скандинавске депресије с почетка 20 века, како се то метеоролошки каже – у свим књижевним сезонама су преовлађивали тамнији тонови. Ја мислим да ипак треба мало више светлости; последње Гетеове речи су биле – „више светлости“.
Иако можда више није на врхунцу, као када је њега привукла, књижевност ипак опстаје, каже Пантић, истичући да је читање интензивније од самог писања.
Ми смо стварно сведоци једне велике и драматичне цивилизацијске промене. Модел мишљења, начин мишљења савременог данашњег човека је умногоме различит у односу на рецимо доба када сам ја био младић, студент или човек који тек улази у књижевност. Напросто су времена и околности друкчије, а данас чак и људи на песничким вечерима, песници своје стихове читају са мобилних телефона, што је мени мало противприродна радња. И кад ми неко рецимо пошаље своју књигу песама електронском поштом и тражи да му прочитам књигу са екрана, ја кажем – ја се извињавам, ја песме читам са папира. Мислим да и овај микродетаљ уствари сведочи ту промену. Читање је интензивнија радња од писања, јер у писању је људска свест у једном другом моду, она је некако друкчије постављена, друкчије форматирана, а читање вас узме целог, поручио је Пантић.
Следећи књижевни програм у оквиру обиљежавања Дана града је промоција дјела „Прва књига Топаљске комунитади“ аутора Горана Комара, у петак 21. октобра у 19:00 сати у дворани „Парк“.
