Nova knjiga Mihajla Pantića, neobičnog naslova – „Nijedna od sedam“, predstavljena je sinoć čitalačkoj publici u Gradskoj biblioteci, u okviru svečanosti „Novi vidici“ u čast Dana opštine Herceg Novi.
Nakon zbirki „Ako je to ljubav“ i „Ovoga puta o bolu“, autor je i u ovoj knjizi kratke proze posvećen pitanjima ljubavi i bola, a i nove priče su nastale iz njegove ljubavi prema književnosti, pisanju i ljudima.
Pisac, profesor, književni kritičar i teoretičar Mihajlo Pantić objašnjava da naslov, kao i samo djelo, nose neku vrstu enigme, zato što veruje da pisanje nije jednodimenzionalno.
-Književnost je umetnost posredovanja. Znači, književnost možda više govori posredno, odnosno više sugeriše, a novine i mediji nam govore jednodimenzionalno. Mislim da svaka knjiga mora da sadrži neku svoju malu tajnu, možda i veću, koju sam čitalac do izvesne mere mora da „rastaji“, da dešifruje, tako da vam neću reći na koji se sve način simbolika broja sedam koristi u ovoj knjizi.
Iako je naslov ono što prvo privuče čitaoca, on mora da odražava suštinu knjige, ističe Pantić.
-Davanje naslova je jedna vrsta hemijskog procesa. Vrlo se retko desi da imate naslov pa onda krenete da pišete, nego tekst mora da vam „porodi“ naslov, i onda kad sklapate knjigu priča odjednom ja sam, kao čitalac onoga što sam napisao ustvari vidim šta su to neki vrhovi, šta je to dominantno, i onda na osnovu toga napravite jednu vrstu destilata. Uglavnom to jeste jedna vrsta jezičke destilacije, onda dođete do neke suštine; naslov je adresa čitaocu, on mora da kristalizuje smisao knjige. Naslov je ono što najpre privuče čitaoca. Ja imam knjigu koja se zove „Ako je to ljubav“, verujte mi da mislim da to nije moja najbolja knjiga, ali to je knjiga koja ima najviše izdanja, koja je najprevođenija upravo zahvaljujući magiji te reči iz naslova. E, sad je ovde pitanje šta se podrazumeva pod tim „nijedna“, ali oni ljudi koji čitaju to što ja pišem mogu vrlo lako da pretpostave o čemu je reč.
Pantić smatra da je, ne samo književnosti, već cjelokupnoj umjetnosti, potrebno više vedrine i svjetlosti.
-U čitavoj umetnost koja traje već koliko milenijuma vi vidite sa jedne strane pisce koji pišući hvale život, ili kako je govorio naš veliki pesnik Ivan V. Lalić, oni svetu neprestano govore „da“, i imate ove druge koji svetu govore „ne“, koji ga poriču, koji ga kastiguju, koji ga slikaju u najtamnijim mogućim tonovima, pesimizmom, očajem, depresijom, znači svim onim registrima koji su, čini mi se, u 20. veku odneli prevagu. Moram da kažem da mi se ponekad čini da plivam protiv struje, jer sam siguran da su u celokupnoj modernoj umetnosti, počevši od Munkovog „Krika“ ili od one skandinavske depresije s početka 20 veka, kako se to meteorološki kaže – u svim književnim sezonama su preovlađivali tamniji tonovi. Ja mislim da ipak treba malo više svetlosti; poslednje Geteove reči su bile – „više svetlosti“.
Iako možda više nije na vrhuncu, kao kada je njega privukla, književnost ipak opstaje, kaže Pantić, ističući da je čitanje intenzivnije od samog pisanja.
Mi smo stvarno svedoci jedne velike i dramatične civilizacijske promene. Model mišljenja, način mišljenja savremenog današnjeg čoveka je umnogome različit u odnosu na recimo doba kada sam ja bio mladić, student ili čovek koji tek ulazi u književnost. Naprosto su vremena i okolnosti drukčije, a danas čak i ljudi na pesničkim večerima, pesnici svoje stihove čitaju sa mobilnih telefona, što je meni malo protivprirodna radnja. I kad mi neko recimo pošalje svoju knjigu pesama elektronskom poštom i traži da mu pročitam knjigu sa ekrana, ja kažem – ja se izvinjavam, ja pesme čitam sa papira. Mislim da i ovaj mikrodetalj ustvari svedoči tu promenu. Čitanje je intenzivnija radnja od pisanja, jer u pisanju je ljudska svest u jednom drugom modu, ona je nekako drukčije postavljena, drukčije formatirana, a čitanje vas uzme celog, poručio je Pantić.
Sledeći književni program u okviru obilježavanja Dana grada je promocija djela „Prva knjiga Topaljske komunitadi“ autora Gorana Komara, u petak 21. oktobra u 19:00 sati u dvorani „Park“.
