Овације публике заслужило је Градско позориште Подгорица, које је у оквиру 31. ХАПС-а синоћ у препуној дворани “Парк” одиграло представу “Боливуд” ауторке Маје Пелевић у адаптацији и режији Кокана Младеновића.
Спајајући хумор, музику и критички поглед на друштво у којем умјетност тражи своје мјесто, представа говори о посљедицама транзиције, корупцији, непотизму, глобализацији, дискриминацији и другим проблемима друштва.
“Боливуд” кореспондира са стварношћу, почевши од уводне сцене засноване на истинитом догађају, а редитељска адаптација вјешто гради даљу структуру представе кроз поигравање са мотивима “Горског вијенца” стварајући слојевиту и ироничну слику савременог друштва, казала је глумица Бранка Фемић Шћекић. Представа, према њеним ријечима, отвара питање колективног идентитета и склоности да се сопствене вриједности потцијене у корист „оних са стране“.
-Адаптирани текст, онај који ми играмо, у добром дијелу се разликује од оригинала. Чак и овај уводни дио који је пролог представе је настао на основу реалног догађаја који се десио у Суботици, у којој је једна радница фабрике која је у транзицији затворена, нажалост, одлучила да ту и сконча свој живот. То је један трагички моменат и ја се увијек питам колико он кореспондира и колико публика препознаје то, али заправо треба да буде увод, јер све нас је то довело до овога данас. Кокан је врло вјешто онда други дио представе адаптирао на причу о “Горском вијенцу”, јер је то оно нешто наше највеће, или како мој лик каже – “светиња, камен темељац нације”, па се онда поиграо са тим. Сјећам се кад је дошао на прву пробу и изнио нам идеју, ми смо сви били одушевљени, али помало и зазирали од тога како ће људи реаговати, јер ипак је то велика ствар, али кад се то кроз једну умјетничку форму и неку врсту сарказма све представи мислим да је паметноме доста.
-И та прича о продаји представе коју ми правимо је заправо прича о свима нама на овим просторима и томе колико се повинујемо свему ономе и свима онима који дођу са стране мислећи да су они бољи, већи и да ће нас они научити како треба. Нажалост, испоставља се да можда нема оних са стране који нас уче како треба. Ми бисмо продали и оно што још увијек нисмо, тако да ово у суштини ја доживљавам и играм и као глумица у представи, али и као стваралац и као, на крају крајева, грађанин. Мислим да имамо једну велику и важну представу баш због тога да се подсјетимо, питамо, преиспитамо, лупимо главом или лупимо једни другима главе и кажемо: „Па стани, човјече, не треба нико да нам дође са стране, имамо ми добрих и знавених који могу да граде и који умију да граде, само пустите добре и знавене, поручила је Фемић Шћекић.
На питање да ли ова педстава сугерише да смо постали „бескичмењаци“, глумац Емир Ћатовић указује да се на сваком кораку сусрећемо са изазовима који захтијевају „чврсту кичму“, али и на колективну неспремност да им се супротставимо, истичући да је улога позоришта да поставља питања и “упире прстом” у проблеме. „Боливуд“ је и настао из осјећаја дуготрајног незадовољства и навикнутости на нагомилане проблеме, што се рефлектује и кроз мотиве попут вишедеценијског чекања на функционалан позоришни простор.
-Ево, вама се овдје у комшилуку дешавају ствари за које би нам свима требала јако велика и чврста кичма, тако да је ово само можда једна кап која указује на све наше проблеме, али не само у нашем друштву, него на неке универзалне проблеме. Када бисмо се ми сви дигли и за нову зграду градског позоришта и кад бисмо се бунили за све те неке друге ствари које се дешавају, ево, вама испред носа, питање је какво би било наше друштво, којим би ми путем ишли. Али, то је коефицијент наше интелигенције и нашег морала, тако да је наш задатак да некад уперимо прстом ка стварима које се дешавају и у позоришту. Позориште и постоји да запита и можда некад умије да да одговоре на та питања, а колико ми можемо и колико позориште или умјетност имају снаге, то је сад на свакоме од нас да да одговори уколико жели да се стварно запита.
Сви ти наши проблеми се већ вуку из године у годину и као да смо се навикли на њих, као да смо се сродили са њима. Ми и нашу представу крећемо као из неког инфериорног става, из неког положаја који је нимало пријатан, ми желимо да то подијелимо са људима и мислим да ће многи у томе да се пронађу. Многи људи траже одговоре на разна питања, али нисмо баш увијек спремни да помогнемо другоме или да нађемо одговоре на нека питања која нас муче све заједно. И шта можемо на крају да радимо; или да се заједно смијемо томе па да идемо даље, или да некако то изврћемо док неко не види да је то стварно апсурд више.
Процес рада био је усмјерен на отварање тема које дубоко дотичу свакодневицу – оних потиснутих питања и личних дилема које превазилазе границе саме позоришне умјетности, казала је глумица Ивона Човић Јаћимовић. Истакла је да реакције публике потврђују да је представа успјела да успостави снажну комуникацију, што је најбоља потврда умјетничког успјеха, и да оцјена да је ријеч о сјајној продукцији представљају снажан подстрек за ансамбл.
-То много значи умјетницима и нама који смо скоро мјесец и по дана провели с Коканом Младеновићем, радећи на овој представи, стварајући теме. Које су то интересантне теме? Шта је оно што нас боли, шта је оно што је дубоко негдје у нашим фолдерима затрпано, и шта је оно што бисмо онако наглас жељели да кажемо, а да није везано само за позоришну умјетност, јер ова тема се дубоко тиче свих професија у свакодневици коју можемо да видимо. То је оно што смо вечерас ми играли за вас, за предивну новљанску публику која је јако строга и увијек имамо трему кад играмо пред вама, а реакције које смо вечерас доживјели и овације показују да смо урадили сјајан посао, поручила је Човић Јаћимовић.
Представа доноси занимљив спој различитих театарских израза и култура, а тај хибридни приступ, обогаћен музиком, кореографијом и динамичном игром, чини је истовремено значајном и атрактивном, али и захтјевном за ансамбл, казао је глумац Павле Богојевић. Он истиче да представа „Боливуд“ заузима посебно мјесто у репертоару Градског позоришта Подгорица, прије свега због тога што након више од седам деценија отвара питање недостатка сопствене зграде – теме од изузетног значаја за институцију и њене умјетнике.
-Обрађена једна врло битна тема, након 75 година коначно се са сцене говори о недостатку зграде Градског позоришта Подгорица и у том смислу је врло значајна. Интересантно је данас, када су овако чудна времена гдје се све некако трансформише, видјећемо у шта на крају, али самим тим и позориште. Тај један приказ хибрида и мијешања двије различите културе и два различита позоришта, театра, тако да прије свега у том смислу мислим да је врло значајна представа, а онда и атрактивна, јер поред тога што спаја црногорску и индијску културу, врло је активна, доста је кореографија, доста је музике, пјевања и захтијева од ансамбла ове представе тачност, прецизност и вјештину. Ово нам је девето играње и сваки пут смо имали одличну реакцију и аплаузе током, и након саме представе. Људи остану, јављају се након тога преко мрежа, тако да оставља један врло добар утисак на публику, казао је Богојевић.
У веома актуелној и сценски несвакидашње раскошној представи играју и: Лара Драговић, Вања Јовићевић, Марија Ђурић, Божидар Зубер, Алекса Балевић и Анђелија Рондовић.
