Оним посебним пријатељима чије присуство осјећамо стално и лако као ваздух , упркос томе што га не видимо, припада и најчитанија наша књижевница Љиљана Хабјановић Ђуровић. Присутна је стално у нашим животима, а не виђамо је често. Присутна је својим књигама којима око нас плете плашт најфинијих емоција и открива нам бескрајну дубину и љепоту вјере. Низу је придружила и дотакла нас и „Острошким тримирјем“, а у Херцег Новом је читалачка публика, и синоћ бројна, није је видјела пуних седам година, од гостовања на Тргу од ћирилице.
Овом опаском отворен је нови сусрет који је и гошћу и публику обрадовао, а разговор са ауторком у првом дијелу био је пресјек цјелокупног стваралаштва Љиљане Хабјановић Ђуровић, романа из световног и духовног циклуса. Потом је слиједио осврт на „Острошко тримирје“, романе „Со земљи“, „То је љубав, слепа сила“ и „Кћери Светог Василија“ и подсјећање да сваки њен роман духовног циклуса осим приче о једној личности има као својеврсну надградњу одабрану теолошку тему.
-У „Петкани“ то је пустино- житељство, у роману „Игра анђела“ то је како анђели утичу на људске животе и како им се мешају у свакодневицу и снове, затим у „Запису душе“ то је пут душе када исходи из тела, у „Гори преображења“ ту је главна тема молитвено тиховање, у роману „Сјај у оку звезде“ је иконоборство а духовна надргадња је теологија иконе, у роману „Со земљи“ то је мучеништво и чудотворење,а у „Кћерима Свеог Василија“ то је покајање и онтолошки преврат. Покајање од тренутка кад смо схватимо да смо начинили гријех, кад постанемо свесни свог гријеха, добијемо жељу да се покајемо и покајемо се али ни то није довољно, потребан је онај онтолошки преврат, потребно је да створимо новог себе који ће да живи у складу законом Божијим и који неће више да понови тај гријех. Свака та теолошка тема је испричана кроз једну лијепу, интересантну, ја се усуђујем да кажем занимљиву и истиниту причу, казала је Хабјановић Ђуровић.
Писање „Острошког тримирја“ као и свих књига духовног циклуса подразумијевало је према казивању Љиљане Хабјановић Ђуровић дугу припрему. То значи проучавање историје и историје умјетности, околности које су владале у времену о коме пише, догађаја важних за личности које су јунаци њених романа, обилажење мјеста на којима су живјели или су их посјећивали. Значи и да их је, још од када је објављен роман „Петкана“, прочитао у рукопису, одобрио, благословио, за поједине написао предговор, блаженопочивши митрополит Амфилохије. И „Острошко тримирје“ имало је зачетак у митрополитовом питању списатељици – када ћете да се вратите корјенима – мислећи наравно на Црну Гору из које су Љиљанине преткиње. Овом трилогијом ауторка се вратила корјенима и одржала обећање – вратићу се – дато митрополиту.
– Чим сам објавила Петкану, он је рекао „ е сад би сте могли да напишете књигу о мати Ангелини“. На Цетињу 2005. на Скупу православне омладине ми рекао „ја не могу да замислим је ли могуће да вас мати Ангелина не инспирише“. Ја одговарам то сам управо хтјела да вам кажем, почела сам, да проучавам и то следећа књига. Тако је то настало. Писала сам онда и друге књиге. Он је написао предговор и „За сјај у око звезде“ , „Гору преображења“ и тад ми је рекао да би требало да се вратим корјенима. И ја сам то урадила кроз овај серијал, низ књига „Острошко тримирје“.
Острошком тримирју као теолошка потка припадају гријех и покајање – колико је за то искрено спреман савремени човјек.
-Увијек смо склони да за себе нађемо оправдање, или је неко други крив, а ако немамо тог другог кривца поред себе, онда су криве околности, криво је наше несрећно детињство, и чим су околности кажемо па такво је било вријеме или такви су били сви, или такво је било моје окружење, зависи од тога о чему се ради. Сви смо томе склони. А ако човјек себе сагледа потпуно, у цјелости и загледа се и у оне тамне дијелове свог бића и своје природе, онда он заиста може да доживи озбиљан ударац. А онда је питање да ли има снаге , довољно храбрости, да љубави и вјеровања, да направи отклон од свог греха и да доживи оно што се зове онтолошки преврат и створи себе као нову личност, као ново биће. У роману „Кћери Светог Василија“ имамо различите јунаке који чине различите врсте гријхова, имамо јунака који се каје што је рекао нешто жени, што јој је гријех признао. Он се не каје што је нешто урадио, себе правда околностима, а каје се због тога што је то рекао жени па га је она после тога презрела. Дакле он се каје – не што је учинио, него што је признао да је учинио. То није право покајање. Покајање је нешто друго и потпуно другачије.
Као један од јунака романа „Кћери Светог Василија“ појављује се отац Лазар Аџић, својевремено игуман манастира Острог и три његове духовне кћери, а фасцинантно је, каже Ђуровић, да је њих 14 које су данас игуманије 14 српских манастира.
– Као јунакиње у роману појављују се мати Јелена, игуманија манастира Ћелија Пиперска, затим мати Ефимија из Жупе никшићке и мати Ангелина из манастира Дуљево. Зашто њих три, зато што је мати Ефимија била прва игуманија неког обновљеног женског манастира после Другог светског рата, зато што је мати Јелена написала књигу о животу свог духовног оца и о буђењу вјере у младим, образованим људима , а мати Ангелина, зато што је она са благословом митрополита Амфилохија насликала, после дугих деценија, икону Светог Василија и то је икона која је постала прототип, коју сада сви знамо и волимо и која је на корицама романа „Кћери Светог Василија“.
Разговор са Љиљаном Хабјановић Ђуровић водила је новинарка Витка Вујновић, али је прилику да пита искористила и публика. Све је настављено у фоајеу Дворане Парк у коме је ауторка дуго и стрпљиво потписивала своје књиге потврђујући став да пише по милости Божијој и у славу Бога, али пише за публику која чини да она дуго траје на нашем књижевном небу. Сусрет са Љиљаном Хабјановић Ђуровић организовали су Секретаријат за културу и Херцег фест и заслужили искрене похвале наше гошће.
