Реализатори међународног пројекта Поруке из прошлости посвећеног културној баштини региона, средњовјековним надгробним споменицима – стећцима, одабрали су за штампање 32 кратке приче ученика основних и средњих школа из БиХ, Србије и Црне Горе. Међу њима су и четири приче из Херцег Новог, а аутори су Иван Меденица, Митар Радоњић, Вук Апарац и Милица Радуловић, ученици VIII разреда ОШ ,,Илија Кишић’‘. Њихова менторка је Тамара Комар.
Иван, Вук, Митар и Милица стижу у прошлост преко стећака, чврсто утемељени у садашњости.
Све четири приче, су стилски и садржајно аутентичне, заједничко им је што имају логичну фабулу, чврсту композициону структуру која резултира недвосмисленим, али вишезначним порукама – идејама, отварајући суштинска животна питања.
– Прича Ивана Меденице почиње једне сасвим обичне, досадне, монотоне вечери од које ни главни лик, ни његови пријатељи нису имали никаква очекивања, а онда ће им се пред стећцима обратити прошлост ,,без ријечи, али некако јасно, директно, с повјерењем и без позе и околишања“.
Стећак преко којег Митар Радоњић успоставља везу са прошлошћу обрастао је маховином која крије камену пластику – призоре из живота једног јунака… А јунаци имају тренутке славе, али и свакодневицу… Пред дјечаком из XXI вијека загледаном у стећак, оживљава прошлост захваљујући вјештим рукама клесара. Задивљен мајсторством средњовјековног умјетника дјечак доводи у везу клесара са данашњим цртачима стрипа.
У фокусу Вука Апарца је скромни и прост човјек који није ни слутио да ће преко стећака које је клесао постати узор. Своје умијеће преносио је ученицима бирајући их срцем, гледајући богатство њихове душе. Поштовали су га, јер не бира ученике по златницима које му нуде, нити по препорукама великаша које му доносе. Он је знао да их може научити занату, а ,,да они умјетност морају носити у себи да би је подијелили с другима“. Своју причу Вук завршава реченицом: ,,Стећак је порука из прошлости коју свако разумије на свој начин, за мене је стећак успомена на величанственог и скромног човјека – умјетника који освјетљава пут у будућност.“
Приповиједање Милице Радуловић збуњује и изненађује лакоћа повезивања далеких историјских епоха чија се јака енергија и утицај осјећа на мјесту на којем се налази најстарија црква на Балкану… И таман када нас Милица убиједи и повјерујемо да је оживио дух из прошлости, долази до неочекиваног обрта – фантастика се урушава и уступа мјесто класичном крими завршетку. ,,Када је полиција отишла на мјесто које описах, од дјевојке није било ни трага, осим што су у цркви видјели блатњаве отиске малих женских стопала.“ Милица својом причом указује да прошлост, упркос свом несупитном присуству, не мора слати поруке, а наша виђења и тумачења актуелних догађаја утемељена у њој нису увијек исправна и тачна, прича за РТХН менторка проф Тамара Комар из ОШ „Илија Кишић“.
