Brojna publika pratila je sinoć muzičko – scenski performans Ivane Žigon – „Jelena, žena koje nema“, po istoimenoj pripovjetki Iva Andrića, priređen u njegovoj kući na Toploj.
Na današnji dan prije tri godine u Kući nobelovca Iva Andrića je u dramatizaciji i režiji Ivane Žigon premijerno odigrana istoimena predstava, iz koje je izrastao muzičko-scenski performans koji velikog pisca prikazuje iz druge vizure.
-Osim muzičko scenskih spektakla koje sam radila, kao što je „Stojte, galije carske“, imala sam spektakle sa po 100-200 ljudi koje sam režirala, ali prvi pozorišni komad koji sam se usudila da sama, bez svog oca, režiram, jer sam u Rusiji režirala njegove komade kao što je „Idiot“ od Dostojevskog sa 35 lica, usudila sam se prvi put da pre tri godine režiram ovu predstavu sa Tikom Stanićem i prekrasnom glumicom, Novljankom, Martom Šćekić. Iz nje je izrastao ovaj večerašnji dodir sa nestvarnim, dodir sa Ivom Andrićem, koji je bio možda malo življi nego što je to samo pogledati fotografiju ili pročitati njegovu knjigu. Želela sam da ga malo više „opipamo“, iako je on znao i govorio da je svet neopipljivog mnogo važniji za nas nego ono što vidimo.
Pripovjetka “Jelena, žena koje nema” je objavljena 1962. godine i govori o piscu koji, kao i svi veliki umjetnici, duboko ponire u duhovni, nestvaran svijet, a Ivana Žigon ističe da je umjetnik uvijek na granici između dva svijeta.
-Kada se čovek bavi velikim piscima, kada se bavi Ivom Andrićem i uđe u njegovu kuću, on se bavi onostranim, on se bavi našim dubinama, kako je lepo rekao Ivo Andrić – nije život ono po površini, već ono po našim dubinama, i lepo je probuditi te dubine, kao što je kad se pliva u ovom vašem moru lepše kada se zaroni duboko u plavetnilo. Danas je naizgled sve moguće sa tehnikom, veštačka inteligencijia pravi ličnosti kao da su one žive, ali nije to isto kao kad je neko ostavio uistinu svoj trag kroz umetnost kao što je to Ivo Andrić. Danas je „Jelena, žena koje nema“ dozvala moju majku, Jelenu Žigon, pa je poezija koju je govorila, stigla ovde kao onostrana pojava. Ja se bavim, umetnik se uvek bavi, uvek stoji na toj granici između dva sveta, kao što je i Ivo Andrić u razgovoru sa Gojom govorio – da je umetnik uvek između protivrečnosti i trudi se da spoji ono što je naizgled nespojivo. Međutim, čovek je srećan samo kada mu se dočara da je sve to jedan svet, poručila je Žigon.
Andrićeve misli otkrivaju mudrost koja nadilazi književnost i ulazi u sferu duhovnosti i ljudskih vrijednosti, i teško je odabrati poruke za publiku.
-Toliko je njegovih misli koje bih volela da kažem, ali one ne mogu sve stati u jedno veče. Ono sa čime sam slučajno završila, jer ja to improvizujem, završilo se s time da je tišina, da – ko ume da ispuni tišinu i da je zagreje, ko ume da je oživi – tišinu i samoću, on je osvojio čitav svet. Dakle, poručuje mnogo time Ivo Andrić – da prvo sami sa sobom moramo razrešiti sva svoja pitanja, i stvarna i metafizička, da bismo bili sa drugim ljudima, i mislim da ova mistika lepote Herceg Novog odgovara, i da je zato bio tu, da nimalo slučajno nije živeo baš ovde.
Ivana Žigon je istakla da za njen umjetnički razvoj mnogo znači što je svake godine u Herceg Novom.
-To znači i za moju umetničku prirodu, za moju inspiraciju, meni je zapravo Herceg Novi – Jelena. Ta svetlost koja budi moju dušu i nekako tako mogu da prezimim zimu i da pišem, da se razvijam kao umetnik. Puni mi znači ova inspiracija ovde i veoma sam zahvalna i Herceg festu i ljudima u ovom gradu koji su toliko dobri.
Na početku je govorio profesor Goran Bjelanović, a glasnik Iva Andrića putem videa u ovom muzičko-scenskom performansu bio je i glumac Tihomir Stanić, koji je igrao glavnu ulogu u predstavi “Jelena, žena koje nema”.
