Бројна публика пратила је синоћ музичко – сценски перформанс Иване Жигон – „Јелена, жена које нема“, по истоименој приповјетки Ива Андрића, приређен у његовој кући на Топлој.
На данашњи дан прије три године у Кући нобеловца Ива Андрића је у драматизацији и режији Иване Жигон премијерно одиграна истоимена представа, из које је израстао музичко-сценски перформанс који великог писца приказује из друге визуре.
-Осим музичко сценских спектакла које сам радила, као што је „Стојте, галије царске“, имала сам спектакле са по 100-200 људи које сам режирала, али први позоришни комад који сам се усудила да сама, без свог оца, режирам, јер сам у Русији режирала његове комаде као што је „Идиот“ од Достојевског са 35 лица, усудила сам се први пут да пре три године режирам ову представу са Тиком Станићем и прекрасном глумицом, Новљанком, Мартом Шћекић. Из ње је израстао овај вечерашњи додир са нестварним, додир са Ивом Андрићем, који је био можда мало живљи него што је то само погледати фотографију или прочитати његову књигу. Желела сам да га мало више „опипамо“, иако је он знао и говорио да је свет неопипљивог много важнији за нас него оно што видимо.
Приповјетка “Јелена, жена које нема” је објављена 1962. године и говори о писцу који, као и сви велики умјетници, дубоко понире у духовни, нестваран свијет, а Ивана Жигон истиче да је умјетник увијек на граници између два свијета.
-Када се човек бави великим писцима, када се бави Ивом Андрићем и уђе у његову кућу, он се бави оностраним, он се бави нашим дубинама, како је лепо рекао Иво Андрић – није живот оно по површини, већ оно по нашим дубинама, и лепо је пробудити те дубине, као што је кад се плива у овом вашем мору лепше када се зарони дубоко у плаветнило. Данас је наизглед све могуће са техником, вештачка интелигенцијиа прави личности као да су оне живе, али није то исто као кад је неко оставио уистину свој траг кроз уметност као што је то Иво Андрић. Данас је „Јелена, жена које нема“ дозвала моју мајку, Јелену Жигон, па је поезија коју је говорила, стигла овде као онострана појава. Ја се бавим, уметник се увек бави, увек стоји на тој граници између два света, као што је и Иво Андрић у разговору са Гојом говорио – да је уметник увек између противречности и труди се да споји оно што је наизглед неспојиво. Међутим, човек је срећан само када му се дочара да је све то један свет, поручила је Жигон.
Андрићеве мисли откривају мудрост која надилази књижевност и улази у сферу духовности и људских вриједности, и тешко је одабрати поруке за публику.
-Толико је његових мисли које бих волела да кажем, али оне не могу све стати у једно вече. Оно са чиме сам случајно завршила, јер ја то импровизујем, завршило се с тиме да је тишина, да – ко уме да испуни тишину и да је загреје, ко уме да је оживи – тишину и самоћу, он је освојио читав свет. Дакле, поручује много тиме Иво Андрић – да прво сами са собом морамо разрешити сва своја питања, и стварна и метафизичка, да бисмо били са другим људима, и мислим да ова мистика лепоте Херцег Новог одговара, и да је зато био ту, да нимало случајно није живео баш овде.
Ивана Жигон је истакла да за њен умјетнички развој много значи што је сваке године у Херцег Новом.
-То значи и за моју уметничку природу, за моју инспирацију, мени је заправо Херцег Нови – Јелена. Та светлост која буди моју душу и некако тако могу да презимим зиму и да пишем, да се развијам као уметник. Пуни ми значи ова инспирација овде и веома сам захвална и Херцег фесту и људима у овом граду који су толико добри.
На почетку је говорио професор Горан Бјелановић, а гласник Ива Андрића путем видеа у овом музичко-сценском перформансу био је и глумац Тихомир Станић, који је играо главну улогу у представи “Јелена, жена које нема”.
