У оквиру пројекта „Колико смо сигурне у Боки и Будви“, НВО Ксена, центар савјетодавне подршке особама са искуством породичног и родносензитивног насиља, урадила је истраживање у току јула и августа ове године, које, како наводе из те НВО, омогућава анализу
поступања и праћења рада јавних институција које се баве спречавањем, али и санацијом посљедица породичног и родносензитивног насиља. Пројекат је реализован у Котору, Тивту, Будви и Херцег Новом.
-Методом вођеног интервјуа је подстакнута анализа сензибилизације јавних институција, али и таргетирање грешака при њиховом поступању тј. пружању помоћи и подршке у 20 случајева породичног насиља у чију санацију је укључена и НВО Ксена.
Директорица НВО Ксена, Сања Црнић, наводи да су дошли до података који забрињавају.
-0д 20 испитаница 100% је потражило заштиту у центрима безбједности и центрима за социјални рад. Заштиту у Центру безбједности пронашло је 50%, док 50% тврди да имају искуство лоше написаних записника и да им записници нису дати након узимање изјаве. У 20% случајева занемарена је тврдња да насилник има оружје. 30% њих су доживјеле вријеђање у просторијама ЦБ-а, док 10% тврди да је морало да нађе ‘’везу’’ јер су случајеви заташкивани и записници били ‘’стављени у фиоку’’, наводи Црнић у саопштењу за јавност.
Како даље тврди, према резултатима истраживања, центри за социјални рад су најмањи ослонац жртвама насиља.
-Све испитанице, односно 100% тврди да их у центрима не доживљавају као жртве, већ породично насиље игноришу и третирају га као породичну свађу. У 100% случајева центри су инсистирали на одржавању породичне везе и редовне комуникације насилника са дјецом, чак и у оним случајевима када је насиље вршено и пред и над дјецом. У 70% случајева ЦЗСР је предлагао заједничко старатељство над дјецом иако је доказано насиље над дјецом чак и медицинском документацијом, каже Црнић.
Истраживање је показало, наводи даље у саопштењу, да је у 15% случајева над дјецом вршено вербално насиље у просторијама Центра за социјални рад у условима контролисаног виђања дјеце и оца насилника и ни једном ЦЗСР није реаговао и поднио кривичну пријаву против насилника по службеној дужности.
-При помени ЦЗСР жртве породичног насиља кажу да су се осјећале ‘’грозно и незаштићено’’, да их ‘’нису слушали шта причају већ су чули само оно што желе’’, да осјећају ‘’неугодност и сада док пролазе поред центра и да увијек бирају други пут да не би пролазиле туда’’. У два случаја испитанице тврде да су поједини запосленици ЦЗСР били под дејством алкохола.
Жртве породичног насиља су доживљавале да је њиховим адвокатима, као и њиховим пријатељима незванично ‘’пријатељски’’ сугерисано из ЦЗСР да се удаље од случаја јер је насилник опасан, али то никада нису написмено и службено образложили.
100% испитаница тврди да се након посјете ЦЗСР њихов положај погоршао јер су присиљене да поново ступе у контакт са насилником, показује истраживање НВО Ксена.
У здравственим установама у Боки и Будви је опсервирано 90% испитаница а у два случаја, како наводе, заташкано је породично насиље корупцијом породице насилника. Евидентиран је и један случај у коме је породични љекар сматрао да не треба да евидентира посљедице насиља које су накнадно дошле до изражаја.
-Саосјећајношћу здравствених радника 75% их је изузетно задовољно, а 80% испитаница је задовољно радом основних судова, али сматрају да случајеви треба да имају ургенцију при рјешавању, да су исцрпљујући и болни и за њих и за дјецу. Да су насилници имали утицај на рад институција сматра 40 % испитаница, наводе из НВО Ксена.
Највише критика је упућено на рад ЦЗСР у Херцег Новом и Тивту као, ОБ Тиват и Прекршајног суда у Котору, а највише похвала и највеће повјерење исказано је према Прекршајном суду у Херцег Новом.
НВО Ксена се након разочарења у институције обратило 80% испитаница а 20% прије одласка у исте, док њих 90% сматра да НВО немају довољно снаге да се изборе са лошим системом државног апарата иако су се у њима најсигурније осјећале.
Пројекат је обухватио анализу рада: ЦБ Херцег Нови, ОБ Тиват, ОБ Котор и ЦБ Будва, затим ЦЗСР Херцег Нови, ЦЗСР Котор са одјељењима у Тивту и Будви, Прекршајни суд у Будви са одјељењима у Котору и Херцег Новом, домове здравља Котор, Тиват, Херцег Нови и амбуланта Радовићи, али и болнице у Котору. Пројекат су подржали Центар за женска права из Подгорице и Аустријска развојна агенција.
