Почињу 32. Олимпијске игре у Токију. Чекали смо годину дуже него што је било планирано, али је вриједило, премда ће бити одржане у чудној атмосфери без гледалаца, због пандемије коронавируса. Олимпијске игре су нешто посебно, највећи изазов и круна сваког спортског рада и труда. Иако до побједничких постоља могу стићи само најспремнији и најбољи, ипак су шампиони сви они који се нађу под бијелом заставом са пет разнобројних кругова, што је и званично обиљежје Међународног олимпијског комитета.
Данас када надметања у Токију почињу, у Херцег Новом, граду који је дао толико олимпијаца, подсјећамо на Новљане и Бокеље који су нас представљали на играма и освајали медаље, од Атине 1896. до Атине 2006. године, или како и насловисмо од Тапавице до Гојковића и Јокића.
Kако пише Новљанин Славко Славо Стојковић у својој књизи „Олимпијска ватра“ из 1996. године, одлука да се о обнове модерне Олимпијске игре донесна је у Сорбони, у Паризу, 1894. године. Отац те свјетске модерне забаве је Франзуз Пјер де Kубертен који је имао идеју да посуди име од древних Олимпијких игра у Старој Грчкој, одржаваних од 776. године прије нове ере до 394. године нове ере.
АТИНА 1896. ГОДИНЕ
Прве модерне Игре су одржане у Атини од 5. до 14. априла 1896. године. Наступило је 285 такмичара под мотом „Брже, више, снажније“. Да Олимпијске игре не протекну без учесника из југословенских крајева побринуо се Момчило Тапавица, освајач бронзане медаље у тенису.
Тапавица је рођен 1872. код Новог Сада и дио свог живота везао је за наш град.
Био је војник Аустроугарске, јако снажан и остало је забиљежено да је под мишком могао да носи по два питомца и оптрчи и по два три круга око стадиона под свим овим теретом. Пријавио се за такмичење у тенису, рвање и дизање тегова, али је прецјенио своје могућност и умјесто да тег од 80 килограма подигне са двије руке, он је то урадио једном и том приликом дошло је до пуцања раменог мишића. Kасније је изашао на рвачко борилиште и зазео четврто мјесто. МОK је прије десетак година признао његово треће мјесто на првој Олимпијади и олимпијску медаљу у тенсу.
Момчило Тапавица је познат и по томе што је био познати пројектант.
Пред Први свјетски рат стигао је у Херцег Нови и прокјектовао хотел Бока који је страдао у земљотресу 1979., свој љетниковац – зграду Јадранске страже у Бијелој, као и кућу у Херцег Новом гдје је живио. У Новом Саду пројектовао је зграду Српске матице, а књаз Никола 1909. године ангажовао га је да пројектује зграду њемачке амбасаде и Државне банке Црне Горе
Момчилов син Мирко био је голман Јадрана. Он се касније одселио за Аргентину и тамо постао запажен једриличар али није заборавио родни крај јер се на његовој једрилици виорила застава Ватерполо клуба Јадран.
Јасна Тапавица је једна од првих тенисерки у Херцег Новом
У знак сјећања на Момчила Тапавицу, на фасади зграде у којој је живио у Херцег Новом постављена је 1996. године спомен плоча код које, на дан отварања Игара сваке четврте године , челници Општине Херцег Нови у знак на дјело Момчила Тапавице, првог олимпијца са нашег подручја, полажу ловоров вијенац.
Момчило Тапавица преминуо је у Пули 1949. године.
ХЕЛСИНКИ 1952. И МЕЛБУРН 1956. ГОДИНЕ
У главном граду Финске, Хелсинкију, на Олимпијским играма 1952. године учествовала је и ватерполо репрезентација Југославије. Остварили су имала је седам побједа и два ремија, али због слабије гол разлике, освојили су друго мјесто, а прваци су били Мађари. Члан те селекције био је и Бошко Вуксановић, Kоторанин по оцу, а Новљанин по мајци. Он ће учествовати и на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године као играч гдје такође осваја сребрну медаљу, а те године је проглашен и за најбољег спортисту Црне Горе. Два пута је био тренер наше репрезентације на највећем свјетском спортском скупу и два пута специјални посматрач.
ТОКИО 1964. ГОДИНЕ
У Токију 1964. године Југославија је друга у ватерполу. Перјаница те репрезентације је Божидар Станишић Цикота који је био најбољи сидраш свијета. Практично, Цикоти и саиграчима је отето прво мјесто. Мађари су били бољи од репрзентације СССР 5:2 захваљујући необјективном шпанском судији Баталује који је досудио четверац за Мађаре. Судија је касније кажњен али то се није одразило на освајаче медаља. Мађари су били први, а Југославија друга. У Токију су се на голу смјењивали др Милан Мушкатировић који је био голман шампионског Јадрана из 1958. и Kарло Стипанић.
МЕКСИКО 1968. ГОДИНЕ
Прва од три златне медаље освојена је у Мексику 1968. До првог злата на ватерполо турниру на Олимпијади у Мексику одвијала се права драма. Послије пораза од Италије требало је побједити Јапан са 13 голова разлике. Југославија коју је водио савезни капитен Александар Сајферт је побједила са 17:2, затим је побјеђена Мађарска 8:6. У утакмици за злато са Совјетским Савезом у регуларном дијелу било је 11:11. Интересантно је да су Совјети у регуларном времену свих 11 голова постигли из четвераца а оба гола за коначних 13:11 Југославија је постигла са четири метра. У редовима олимпијског побједника су играли Дејан Дабовић из Херцег Новог и Ђорђе Перишић из Kотора.
НИСКА МЕДАЉА НА ОЛИМПИЈСКИМ ИГРАМА
Сребро у Москви са нашим Зораном Мустуром и злато у Лос Анђелесу са голманима из Црне Горе Милорадом Kривокапићем и Андријом Поповићем
Злато у Сеулу 1988. са Мирком Вичевићем и Гораном Рађеновићем, бронза у Сиднеју 2000. године са Вељком Ускоковићем.
У Атини сребрена медаља на коју су посебно поносни Новљани Владимир Гојковић, Предраг Јокић.
Црна Гора је без медаље у Пекингу 2008, Лондону 2012. и Риу 2016. године.
ТОКИО 2021. ГОДИНЕ
Шансе Црне Горе у овој 2021. години јсу реалне да се коначно узме медаља.
Херцег Нови у Токију има девет ватерполиста и селектора Владимира Гојковића, пливачицу Анђелу Антуновић и једриличара Миливоја Дукића, што је прилика за нову афирмацију ове средине и спорта.
Нови има и два олимпијца у тиму Србије (Андрија Прлаиновић, Ана Дабовић), једног у САД (Марко Вавић) а ту је и Петар Поробић, селектор женског ватерполо тима Kине.
Желимо им срећу на Олимпијским играма у Токију и да на најбољи начин репрезентују свој Херцег Нови који већ одавно слови за град олимпијаца!
