Племенит и истрајан, један од најдражих дјечијих пјесника који стиховима дарује радост, без кога многа дјетињства не би била иста, Недељко Попадић наш је саговорник у рубрици Срце бира Херцег Нови. Недељко је оснивач Београдског фестивала писаца за дјецу Витезово пролеће. Главни и одговорни уредник је књижевног часописа за дјецу Витез који је основао 2001. године. Он вјерује да му Господ шапуће стихове , Острог га чува, а Свети Василије прати куд год крене. Недељко нам прича о свом одрастању у више градова, истиче како су му родитељи хероји и зашто је у школи увијек сједио у последњој клупи, труди се да никада не разочара дјецу, говори да свуда важи правило да рад чини 99 одсто ,а таленат један одсто успјеха. Осим, у писању песама, ту је пресудан таленат. Сматра да се дјеца из кућа у којима се књига воли лако препознају, мисли да искрени људи могу бити само они који су задовољни собом, коначно објашњава због чега његово срце бира Херцег Нови.
Пише: Викторија Самарџић
Током своје каријере постали сте један од наших најтиражнијих писаца, ваше име се налази у златној пјесничкој петорки са Ј. Ј. Змајем, Добрицом Ерићем, Мирославом Антићем и Душком Радовићем, Љубивојем Ршумовићем. Који је ваш рецепт за успјех?
За разлику од других занимања, овде заиста нема рецепта и немогуће га је дати. Свуда важи правило да рад чини 99, а таленат један одсто успеха, осим у писању песама. Овде је таленат 100 одсто, а рада нема. Какав је то рад ако за десет минута пренесем на папир оно што ми Господ шапуће?
У првом разреду сте написали своју прву пјесму. Како се родила љубав према поезији?
Моја мајка је била учитељица. Живели смо у малој школи у којој је за учитељицу направљен стан од учионице. Школско двориште је тако било и моје лично двориште. Читала нам је на часовима песме, више него што то позив учитеља тражи. Волела је поезију, јер ми је и отац био песник. Никада нећу заборавити њено читање јуначких народних песама, али и свих других. Моја мајка Драгица је уткала родољубље и љубав према стиховима у сваку нашу пору. Дакле, морао сам да почнем да пишем, јер сам и генски био предодређен за то.
Мајка вам је била и учитељица у основној школи у Чачку. Једном сте изјавили да је она „крива“ за све добро што сте урадили. Колико је важна та безусловна подршка породице?
Често смо се селили. У Чачак смо дошли из Бола на Брачу. Рођен сам у Сплиту. Моји родитељи су у тој школи водили дневнике ћирилицом, што на Брачу никако нису могли да схвате. Дошло је до обрачуна између мог оца и директора школе. Моји родитељи су инсистирали на томе да су оба писма у Далмацији равноправна, као и у целој тадашњој СФРЈ. Након годину дана борбе морали смо да напустимо острво. Али нека остане записано да се брачни пар Попадића борио славно и часно против свих. Остали су иза нас школски дневници, вођени нашим писмом заувек у архиви те школе. Био сам беба кад смо морали назад у Србију. Живели смо у селу Грабу код Чачка, па код Крушевца. И тамо смо живели у школи. Отац Александар ми је предавао српски и руски језик у вишим разредима.
Како сте успјели превазиђете све недаће са осмијехом на лицу?
Имао сам девет година када смо се коначно доселили у Београд, град у коме живим. Дакле, Београд је и град мог детињства, али тешког. Одједном није било оних благодети које нуди мала средина. Одједном нисмо живели у школи него у стану на Славији, као подстанари. Отац у Београду није добио посао. Београд му се није одужио за борбу коју је водио тамо далеко, далеко крај мора… Тек данас схватам да је тада неко вероватно записао у нотес да је српски родољуб, што је у време комунизма било забрањено. Издржавала нас је мајка. Имао сам 14 година кад ми је умро отац. Мајка добија први инфаркт, па други. У болници је. Избацују ми ствари на снег. Растао сам без иког свог. На питање сам могао да одговорим једноставно: моји родитељи су моји хероји. Морао сам да се борим, додуше, ретко с осмехом.
Живјели сте за поезију, шта вам она представља?
Све. Отац ме је од моје девете до четрнаесте године водио по редакцијама београдских књижевних часописа. Често сам виђао Богдана А. Поповића, Светлану Велмар Јанковић, Ивана В. Лалића, Братислава Милановића, велике песнике с којима се дружио. Иван Лалић ми је за рођендан поклонио Антологију новије српске лирике коју сам готово целу научио напамет. У школи сам седео у последњој клупи и писао песме. Чврсто верујем да ме Острог чува. Знам да ме Свети Василије где год да кренем прати. Икону имам увек поред себе.
Колико вас усрећује рад са малишанима, како сте пронашли дјелић себе у њима, каква је то веза?
С обзиром на то да пишем песме и за децу, основао сам и часопис за децу, Витез. Много деце нам шаље своје литерарне радове, цртеже. Често наступам у школама. Дружим се са децом. И то ми представља велико задовољство. По реакцијама деце видим да ли је песма добра. Трудим се да их не разочарам.
Како је текао пут од дјечака који се бори за парче хљеба до најпопуларнијег дјечијег пјесника на Балкану? Шта вам је давало снагу?
Титула којом ме многи ките је и велико бреме. Велика обавеза. Не могу да се опустим као други и да „пишем за своју душу“. Свестан сам да ће сваку нову песму коју напишем прочитати велики број људи. Ако видим да сам написао песму у којој се неће препознати и други – бацам је. Песма коју напишем мора да се допадне и кафе куварици и директору, и продавачици љубичица и лекару, и детету и родитељима, и деки и баки. Схватио сам да ја не пишем ни за децу ни за одрасле већ за све. Схватио сам да сам професионалац који нема право на грешку. Зато се догоди да пет песама згужвам и бацим. Преживи тек шеста. Супруга Вишња ми понекад каже да би се највећи песници радо потписали испод песама које бацам. И ја то знам. Не дам титулу.
Тридесет двије године писања, шта то значи и шта савјетујете младим пјесницима?
Писаћу док сам жив. Могу само да кажем да су 32 године брзо пролетеле, као 32 ноћи. Саветујем свима да не читају свашта. Да читају Змаја, Ракића, Дучића, Диса, Ђуру, Давича, Десанку, Мику и мене. Да не пишу много. Да не буду скрибомани.
Да ли је ова професија била популарнија прије тридесет година него данас?
Време поезији не може ништа. Лепу песму ће људи увек волети. Кажу да је компјутер победио књигу, али то није тачно. Имамо много талентованих дечака и девојчица. Писаће се песме и даље. Док свет буде постојао.
Да ли и колико се разликује приватни живот једног пјесника од живота обичног човјека?
Мислим да нема никакве разлике. Сваки човек носи у себи своје радости и своје туге. Нико, на пример, не би ни помислио да сам песник да ме види на утакмици како навијам у гротлу са заставом свог клуба. Мислим да инспирација не постоји. Наиђе тренутак када морам да узмем оловку и папир и да напишем песму. Легнем да спавам и одједном скочим. Где је оловка? То Бог песму шаље. Једноставно.
Често описујете себе у пјесмама, зашто?
Мислим да су аутобиографске песме најбоље. Не само песме. Ништа лепше него читати Капора који описује свој живот. Најлепша Змајева песма је она у којој описује губитак своје жене због болести.
Рекли сте да је пут до побједе искреност. Сматрате ли да се она данас не цијени на начин на који би то требало?
Прави људи је цене. Али је мало правих. Искреност заиста доноси победу. У љубави, у пријатељству, у послу. Свуда и увек. Али, треба рећи и ово – искрени могу бити само људи који су задовољни собом. Људи неостварених амбиција прво себе лажу, налазе разна оправдања за своје неуспехе и упадају свесно или несвесно у лаж, свеједно. А кад лажеш себе, зашто не би и друге.
Творац сте и оснивач Витезовог пролећа– београдског фестивала писаца за дјецу и часописа за дјецу „Витез“. Уз њих су одрастала многа дјеца и генерације, као и ја, која сам упијала сваку ријеч и правила кућну колекцију ваших часописа. Колико су ове двије ствари обиљежиле ваш живот и која вам је била главна мисија на почетку, а која сада?
Као главни и одговорни уредник часописа за децу, схватио сам да је мој терен само поезија. Али да поред песама морају бити заступљене теме из свих других области и да ја у друге теме не бих смео да се петљам. Па сам ангажовао паметније људе од себе. Свако има своју рубрику из облаасти за коју је стручан. Лепо је рећи: „Не знам, ти се у то разумеш боље.“ Направио сам тим за победе. Постали смо веома брзо најчитанији. И оно што је најважније – водимо рачуна о својим талентованим читаоцима. Објављујемо њихове радове, додељујемо им свеке године награде у београдском Сава Центру. Све се претворило у фестивал на коме учествују не само писци већ и глумци, певачи, балетске групе, хорови.Данас је Витезово пролеће највећи фестивал за децу који је Србија икада имала.
Пратите ли пјеснике у Црној Гори?
Црна Гора је територија са много песника. Ваљда сви гледају у Ловћен, Његош им је пред очима и имају велику потребу да пишу. Могао бих да наведем много имена, али ћу посебно издвојити фантастичног, великог Виту Николића. Он је поетска громада. Чуди ме да му у сваком граду у Црној Гори није подигнут споменик. Морао би да их има и у Србији. Исти смо народ, говоримо и пишемо истим језиком. Вито је понос наше поезије!
Због чега ваше срце бира Херцег
Дакле, Херцег Нови осећам као свој град. Усамљен је и непобедив између Хрватске и Црне Горе. Гости из Србије у њему нису гости. Сви Новљани су изузетно љубазни, спремни да вам помогну . Понашају се као да сте им род, а то и јесте. Новљани знају да славе када победе српски спортисти. Ми Београђани смо верни Херцег Новом, као што је вековима веран нама овај најлепши град.
И за крај, Недељкова пјесма „САНКЕ“ :
