Синоћна трибина у Кући нобеловца Ива Андрића „Језик као чувар народног памћења“, најављена је уз учешће мр Дејана Милорадова, стручног сарадника у Одељењу за књижевност и језик Матице српске у Новом Саду, и свештеника, пароха у Подгорици Гојка Перовића. Из објективних разлога Гојко Перовић је изостао, али је Дејан Милорадов држао пажњу публике говорећи о језику као живој нити која повезује генерације и чува колективну меморију.
Основана 1826. године у Пешти, а 1864. пресељена у Нови Сад, Матица српска је најстарија културна, научна и књижевна институција српскога народа. Покренута је због Летописа Матице српске чији је први број изашао 1825. године и најстарији је књижевни часопис на свијету који излази у континуитету, истакао је на почетку Милорадов.
Матица српска окупља око 3 000 чланова и има више научних одјељења, а највише пројеката има Одељење за књижевност и језик у којем се мр Дејан Милорадов бави лексикологијом и лексикографијом. Он је подсјетио да се распадом Југославије распала и језичка заједница, па се српско-хрватски језик вратио на свој стари назив – српски језик и написан је нови правопис.
-Тако је 1993. објављен Правопис српскога језика који је доживео три издања. Треће измењено и допуњено издања објављено је 2010. године, а 2007, односно 2009. објављен је Једнотомник – Речник српскога језика са око 80 000 речи. Касније је објављена и Нормативна граматика српскога језика. С обзиром на то да стандардни српски језик има два равноправна изговора – екавски и ијекавски, оба изговора су нормативна, Матица српска је објавила прво екавска издања тих књига, а касније смо објавили и ијекавска издања.
Правопис, граматика и рјечник представљају такозвано “свето тројство” граматике и сваки језик треба да их има, истакао је Милорадов. Он је додао да је Правопис најпродаванија књига Матице српске која ће вјероватно доживјети и четврто издање, а у припреми је и рјечник у више томова.
-Матица српска тренутно припрема грађу, електронски корпус за вишетомни Речник српскога језика који ће обрадити грађу од Другог светског рата наовамо, дакле бави се савременим српским језиком. Досад ниједан речник није покрио тај период, сви су се бавили од епохе Вука Караџића наовамо.
Говорећи о дијалектима на овим просторима, Милорадов је истакао да су миграције на Балкану започеле од 14. до 18. вијека, након пада Херцеговине, те да постоји неколико важних миграторних струја и дијалеката.
-Највећа миграторна струја је такозвана источно-херцеговачка струја и по тој струји се зове и дијалекат источно-херцеговачки. На територији Црне Горе постоје два дијалекта – источно-херцеговачки и зетско-сјенички. Источно-херцеговачки је ијекавски, новоштокавска пренесена акцентуација и четвороакценатски систем са дужинама. Зетско-сјенички дијакекат је такође ијекавски али је староштокавски и има старошкокавску непренесену акцентуацију, има два акцента, и он има неку микроподелу – дели се још после на четири подтипа,који имају неке варијације у акцентима. Источно-херцеговачка струја је била највећа зато што је на простору Херцеговине у то време било највише људи, то је било најгушће насељено подручје на Балкану. То звучи невероватно пошто су условио за живот били више него лоши, али ту је била највећа концентрација становништва и одатле су те миграције ишле у неколико праваца. Један правац је покрио западну Србију, један северну Војводину у Банату, један правац је покрио средишњу Босну, и једна струја је даље наставила према западној Босни и Лици, објаснио је Милорадов.
Мр Дејан Милорадов се већ четири године бави старим српским називом за поскока (Vipera ammodytes) – шарган који има варијанту шаран, и који је оставио многе трагове на цијелом српском етно-језичком простору у антропонимији и топонимији. О томе пише књигу у оквиру пројекта Матице српске – Батрахолошко-херпетолошки речник, па је боравак у Херцег Новом искористио да обиђе Крушевице, Жлијебе, Врбањ и Горњи Морињ и забиљежи употребу ријечи шарган на том простору.
