У граду у ком је наш први олимпијац и освајач медаље Момчило Тапавица, као архитекта а свакако као живописна личност неисцрпне енергије и свестрани спортиста оставио неизбрисив траг, и 128 година од првих олимпијских игара одржаних у Атини, живи, чини се никад јаче олимпијски дух. Генерације успјешних новских спортиста исписивале су златним словима богату спортску историју некада велике заједничке државе Југославије а данас самосталне Црне Горе.
Данас, мала али одабрана чета црногорског олимпијског тима, коју у великом броју чине ватерполисти, креће пут Париза на највећу и најзначајнију спортску смотру у свијету, а ми смо се уочи 33. ОИ сусрели са ватерполо легендом – Милорадом Мишком Кривокапићем.
Некадашњи голман југословенске репрезентације са којом је два пута освојио олимпијску медаљу, у Москви 1980. сребрну а четири године касније у Лос Анђелесу златну, 1986. проглашен је за најбољег ватерполисту свијета. Једног врелог јулског дана, у освит Олимпијаде, причао нам је о тим, за спортисту, магичним тренуцима. Каријеру је започео у Бијелој да би врло брзо, као један од највећих талената пошао у которски Приморац , а затим у београдски Партизан. Крај каријере објавио је Посилипу из Напуља 1992, а потом остао у ватерполу м једно вријеме као тренер а касније функционер на различитим значајним позицијама те био предсједник ВСС.