Нова књига Небојше Раша „Последња почивалишта херцегновских задужбинара“ промовисана је синоћ у дворани „Парк“. Организатор промоције је Коло српских сестара Херцег Нови које је овим пројектом наставило традицију његовања и чувања од заборава имена бројних херцегновских задужбинара који су у 18., 19. и 20. вијеку својом даровањима имовине задужили свој град. О књизи, која чини богатство ликова од првог капетана Топаљске комунитади, Сима Милутиновог до данашњих дана, укупно 88 задужбинара, говорили су уредник издања протојереј Шпиро Живковић, књижевница Оливера Доклестић и аутор.
Живковић је казао да је од саме идеје подржао пројекат Кола српских сестара у Херцег Новом да се од заборава отргну сви задужбинари и добротвори, без обзира коме су оставили своју задужбину или материјална средства.
-А,остављали су их свом народу ради школовања сиромашних ђака, подизања болница, за развој науке, културе привреде и бољитак сваког појединца. Коло српских сестара Херцег Нови не само да цијени и поштује задужбинаре већ се својим хуманим и добротворним радом уписује у дугачки списак задужбинара добротвора и приложника. То исто својим прегалаштвом чини Небојша Рашо, аутор ове, и многих других књига које нас подсјећају на историјске чињенице и значајан труд појединаца кроз нашу тешку, али славну прошлост, рекао је уредник публикације протојереј Шпиро Живковић.
Нагласио је да је циљ ове књиге да се подсјетимо херцегновских задужбинара и добротвора, да се њихова последња земна почивалишта обнављају и одржавају, како би и будуће генерације, поред тога што је бивши систем у великој већини одузео, похарао и промијенио намјену бројним задужбинама, имале правилан однос и поштовање према овим родољубима.
-Иво Андрић каже „Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута: једном кад их нестане са земље, а други пут кад пропадне и њихова задужбина“. И поред тога што што су многе херцегновске задужбине пропале, ови људи још нису умрли „други пут“, јер игром случаја, као свједочанство, остадоше плоче и записи о задужбинарима, а ево и документа у виду ове књиге о њиховом последњем почивалишту и намјере чланица Кола српских сестара Херцег Нови да не дозволе да с се то догоди, чему се моја маленкост од свег срца радује- закључио је Живковић.
Оливера Доклестић говорила о лику и дијелу професора Љуба Шабовића (1947-2017), о његовом несебичном залагању и посвећености националним задацима и бризи за очување сјећања на бројне херцегновске задужбинаре. Подсјетила је на његово школовање, а затим и службовање у херцегновским основним школама и у Средњој школи „Иван Горан Ковачић“.
-Љубо Шабовић 1976. године одлази у САД, a у Лос Анђелесу је затекао велику заједницу исељеника, Бокеља и Срба из Херцеговине, Далмације и Србије. Ту се повезао са одборима српских цркава и започео свој предан национални рад ангажујући се волонтерски при одборима српских цркава, а за српску дијаспору. Био је почасни члан Управе цркве Светог Стефана Првовјенчаног у Алхамбри, као наследник свог стрица Николе Шабовића, рекла је Доклестић.
Шабовића је, како је навела, кроз своју просветитељску мисију држао предавања од Сан Дијега, преко Сакрамента, Сан Хозеа до Сан Франциска и Окланда на теме историје Срба користећи могућност повезивања и компарације америчког система и њене историје са актуелном политичком ситуацијом у тадашњој Југославији, српским питањем и положајем Срба.
-Од 1987. године активан је члан одељења за Калифорнију друштва Српске народне одбране из Чикага. По повратку у земљу, сада у постјугословенску са честим политичким турбуленцијама Љубо Шабовић се суочавао са новим токовима у друштву гдје је доминирало негирање српског националног бића у Црној Гори, па и у родној Боки и негирање и омаловажавање статуса Српске православне цркве.
Доклестић је подсјетила да је Шабовић био један од оснивача литерарног конкурса „Вуко Велаш“ за сјећање на професора српскохрватског језика и књижевности, једног од 27 професора који су 2004. године проглашени народним непријатељима због досљедности идеји тзв. антимонтенегринске политике у образовање и култури.
-Шабовић је давао пуну подршку свом колеги, а постхумно био суорганизатор литерарног конкурса за ученике у знак сјећања на Велаша и борбу за очување српског језика у којој је био не само посматрач него врло гласан противник са ставом и чињеницама. Његова дјела су постале навике, навике су му обликовале карактер, карактер му је одликовао судбину, судбина му је била живот, а живот му је заокружио Господ Бог на чудесан начин, наградивши га, упокојењем на дан Светих мученица Вјере, Наде и Љубави, 30. септембра 2017. године, закључила је Доклестић.
Коло српских сестара је постхумно додијелило повељу Љубу Шабовићу која је на синоћњој промоцији уручена његовом брату Владу.
Аутор монографије „Последња почивалишта херцегновских задужбина“ Небојша Рашо казао је да мало који град има толико задужбина у односу на број становника као Херцег Нови.
-Задужбинарство се у српском народу раширило од давнина а та племенита особина у једној маленој варошици на обали Јадрана, примила се код Новљана више него игдје, рекао је Рашо и истакао да се као град који је носилац Ордена Светог Саве можемо похвалити великим бројем задужбина које су посвећене Српској православној цркви.
Задужбинарство се, како је рекао, у свом најјачем замаху јавило у 19. вијеку борбе за просвјећење народа и очување српског језика. Наводећи бројне задужбинаре који су се нашле у његовој новој књизи Рашо је подсјетио и на претходну „Српске задужбине Херцег Новог“ у којој и поред великог посла није изнесен коначни списак задужбинара.
-Радећи на овој књизи дошли смо до закључка да ми данас не знамо гдје се налазе последња почивалишта многих херцегновских задужбинара из 19. па чак и оних из 20. вијека. То указује на наш лош однос према задужбинама и задужбинарима, рекао је Рашо.
Он је казао и да су многи задужбинари писали историју Херцег Новог почев од Сима Милутиновића Магазиновића првог капетана Топаљске комунитади 1718. године, затим општинског начелника (1842-1852) Николе Станића, потом Мирка Комненовића (1870-1941), Елизе Ломбардић до бројних Новљана који су напустили родни крај и оставили велика добра.
-Ови бројни подаци показују нам колико је задужбинарство у новској општини било раширено у народу и колико је богата историја нашег града и колико је испреплетана. Без лажне склоности можемо рећи да је задужбинарство постало културни код Новљана, закључио је Рашо.
Предсједница Кола Српских сестара Драгица Спаић нагласила је да је овим новим насловом Небојша Рашо кроз биографску причу, исписао вријеме које репрезентује град Херцег Нови и потврђује коначни смисао задужбинарства.
Издавање књиге помогли су Општина Херцег Нови, Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону-Министарства спољних послова Републике Србије, Чистоћа д.о.о., Водовог и канализација Херцег Нови, Никола Гојковић и фотограф Јелена Јањетовић која је фотографисала сва гробна мјеста новских задужбинара.
Како је истакла књига неће бити у продаји, али свако ко жели да је има у својој библиотеци може да издвоји хуманитарни прилог који ће бити намијењен за куповину огрева за лица у стању социјалне потребе.
У музичком програму учестовала је Јована Мустур –Ражнатовић, а програм је водила чланица Кола Драгана Зечевић.
Традиционално данас је у цркви Светог Спаса на Топлој служен парастос новским задужбинарима.
