Кућа Ива Андрића у Херцег Новом симбол љубави, умјетности и повезивања са свијетом

Кућа Ива Андрића у Херцег Новом, једина коју је наш Нобеловац саградио за свог живота, представља право културно благо.

Андрић је ову кућу изградио заједно са својом супругом, Милицом Бабић, након што је добио Нобелову награду за књижевност 10. децембра 1961. године. Сав новац од награде поклонио је библиотечком фонду своје родне Босне и Херцеговине и одлучио да се са супругом повуче из Београда, велеграда, у мирније окружење. На њихово и наше велико задовољство, изабрали су Херцег Нови, каже Госпава Косовић, организаторка програма у Кући Ива Андрића.

– Зашто баш Херцег Нови, никад нећемо знати до краја, али претпостављамо да је то зато што је Херцег Нови град културе, умјетности, зеленила, цвијећа, а са друге стране град који има љековиту бању. Све су то биле неке околности које су довеле њих баш у Херцег Нови. Они су и од кад су се вјенчали 1958. године  често долазили у Херцег Нови туристички, одсједали у Хотелу “Бока”, у апартману број 10 који се чувао за њих.  Онда, 1962. године долазе у Херцег Нови са намјером да ту и остану, казала је Косовић и додала да их је сачекало изненађење јер од Општине добијају  земљиште на најљепшем  мјесту, на Топлој 1 да граде кућу.

-Андрић ангажује архитекту, свог пријатеља, Војислава Ђокића да направи пројекат за кућу, а десна рука у свему томе била му је госпођа Милица Бабић. Саградили су доста једноставну, скромну кућу, која није велика по габаритима, неких  шездесетак квадрата је у основи, односно 120 укупно и мјешавина је бокешког и босанског стила градње. Госпођа Бабић жељела је да има неке типичне одлике те босанске архитектуре па имамо те унутрашње дрвене степенице, односно басамаке. Имамо један лијеп волат на улазној тераси, кров на четири воде, а са друге стране имамо директни улаз у дневну собу и трпезарију, са предивним погледом, поготову прије 60 година, који је тада био, онако, фасцинантан. Имали су директан поглед на улаз у залив, полуострво Луштицу, луку Шквер, спој Боке и Босне и Херцеговине на једном предивном мјесту у Херцег Новом, каже Косовић.

Љубав Ива Андрића и Милице Бабић према овом граду није била нова, за њих је Херцег Нови био савршено мјесто због мора и благе медитеранске климе, љековите воде и блата у Игалу што је било важно за Милицу која је боловала од артритиса.

Милица Бабић, прва српска костимографкиња, остварени умјетник и жена која је возила аутомобил и говорила стране језике, била је невјероватна дама која је жељела да њен дом на приморју буде што скромнији и једноставнији, али украшен упечатљивим детаљима босанске архитектуре. Иво је Милицу волио и чекао тридесет година и признао је да је она била Јелена жена које нема, жена која је дала смисао његовом животу, и била његово надахнуће и инспирација.

-Милица Бабић је једна невјероватна дама, неко ко је ишао раме уз раме са Ивом Андрићем. Била је званични костимограф Народног позоришта у Београду од 1931. До 1963. године, дакле једна остварена умјетница и она је жељела да њен дом на приморју буде што скромнији, што једноставнији и скривенији од људи и улице, а како је и сама била из Босне, из Шамца, жељела је да њен дом красе упечатљиви детаљи босанске архитектуре, што је и видљиво када се уђе. Нешто што је можда најзначајније и што треба истаћи о кући јесте то да је и сам Андрић често знао да каже да је он са својом супругом провео ту најљепше године свог живота. Истина, не дуго, на жалост само пет година, зато што је 28. .марта 1968. године Милица преминула од срчаног удара баш у својој вољеној башти коју је толико његовала, гајила и вољела, међу цвијећем у 59. години.

Кућа Ива Андрића била је пуна пријатеља и лијепих успомена, мјесто окупљања бројних пријатеља са цијелог Балкана. Међу њима  су били Зуко Џумхур, Стеван Раичковић, Михајло Лалић, Војо Станић, Десанка Максимовић, Бранко Ћопић и многи други. Овдје је долазила Швеђанка Гун Бергман, која је Андрићева дјела  „На Дрини ћуприја“, „Травничку хронику“, „Проклету авлију“ и друга дјела превела  на шведски језик. Андрић је у овој кући почео писати „Омер-пашу Латаса“, „Знакове поред пута“ које је писао читавог живота и збирку приповедака „Кућа на осами“, наводи Косовић.

– Херцег Нови је многим умјетницима био инспирација, вјероватно да је и Андрићу, мада је он често знао да каже да у Херцег Новом не може пуно да ствара и пише зато што је ту све тако лијепо и просто му одузима пажњу да није могао толико много да се концентрише, али свакако да му је био извор инспирације, каже Косовић.

Након што је кућа прошла кроз различите намјене, укључујући вртић, музичку школу и ресторан, прије четири године постала је музеј и центар културних дешавања у Херцег Новом. Посјетиоци данас могу видјети Андрићев оригинални намјештај, трпезаријски сто, кревет, баштенску столицу, огледало, Андрићеве личне предмете, луле, фотографије, реплику Нобелове награде, као и чути инспиративне приче о његовом животу у Херцег Новом.

-Кућа је прошла цијели један круг намјена. Након 28. марта 1968. године када је Милица на жалост преминула од срчаног удара баш у својој башти коју је толико његовала, гајила и вољела, тачније, међу цвијећем у само 59.години, тако да је Андрић са смрћу своје супруге заувјек напустио  кућу у Херцег Новом и  поклања је млађој сестри своје супруге, Данки Зајцев. Општина Херцег Нови је касније откупила кућу од  насљедника, породице Зајцев. Кућа је била претворена у вртић и новски малишани су имали привилегију да одрастају у кући једног нобеловца  до земљотреса 1979. године. Кућа јесте оштећена у земљотресу али није страдала тако да је санирана и послије један краћи период у њу је била усељена Музичка школа, да би се 1980. године отвореио  Клуб книжевника. Кућа је дата под ренту и дужи временски период била је  ресторан. Током 2018. године наша  општина је покренула један вриједан пројекат, да се кућа обнови, да јој се промијени намјена да постане музеј, што је званично и постао, 10.априла 2020.године, наводи Косовић.

У Кући нобеловца организује се  богат културни програм, укључујући изложбе, књижевне вечери, филмске пројекције, представе и предавања. Андрић је био дипломата, а у његовој кући је сада свечани салон предсједника Општине Херцег Нови у који долазе дипломате из читавог свијета, чиме је на неки начин настављен и Андрићев дипломатски живот. Током љета, посјетиоци могу уживати у промоцијама књига, поетским вечерима и пројекцијама домаћих, европских и свјетских  филмова. Музеј такође привлачи посјетиоце из цијелог свијета, укључујући ученике из Црне Горе и Републике Српске.

-Ми се трудимо и знамо колики  значај кућа нобеловца Ива Андрића, има за Херцег Нови, тако да се трудимо да будемо на нивоу задатака. Прво, наши посјетиоци када дођу могу наравно да погледају све то што има код нас у музеју, али и да чују ту лијепу причу, акценат је заправо на тој лијепој причи и тим годинама које је Иво Андрић проживио са својом супругом, за које је говорио да су најљепше у њиховом животу. Што се самих програма тиче, трудимо се да будемо на нивоу задатка  тако да понудимо, онако један широк спектар програма, наводи Косовић.

О тим њиховим дивним годинама и данас се пишу и причају приче, објављују књиге, играју представе, одржавају предавања. “Једну љубавну причу, Милица и Иво” засновану на Андрићевим дјелима „Јелена жена које нема“, „Знакови поред пута“, као и записима о Херцег Новом и писмима која је Иво слао Милици, жени коју је чекао скоро тридесет година, у драмски текст је преточила ауторка Витка Вујновић, а извели Дејан Ђоновић и Лидија Петроне уз оригиналну музику Босиљке Кулишић и Николаса Морете. Представу ће у башти Куће Андрића поново играти 20. августа. Прије неколико дана, на истом мјесту промовисана је књига „Ко је био Иво Андрић“ ауторке Жанете Ђукић Перишић, која је дуго истраживала Андрићев живот. У овој књизи представила је избор аутентичних сјећања на Ива Андрића његових школских другова, пријатеља, писаца, дипломата, сусједа, рођака, политичара, познаника. Још једно занимљиво  књижевно вече биће приређено 20. јула. То је промоција књиге Предрага Савића, “Тајна испод мртве мачке” у којој он описује опет живот Ива Андрића, са неке другачије стране, највише се базирајући на његов живот послије Другог свјетског рата и открива неке непознанице о Андрићу. Виши кустос Меморијалног музеја родне куће Ива Андрића из Травника, Енес Шкрго 28.јула одржаће у башти Куће нобеловца једно интересантно предавање о Андрићевим писмима. За посјету Кући Ива Андрића и програме који се у њој организују влада велико интересовање.

– Веома је велико интерсовање, на наше велико задовољство. Морам да нагласим да ми имамо лијепу сарадњу са школама широм Црне Горе, а и Републике Српске, долазе нам  ђаци из Требиња, тако да смо у доста школа укључени у програм екскурзија, што нас посебно радује. Баш јуче нам је био један господин из Костарике, имали смо посјетиоце из Перуа, Аргентине, САД, Русије, Казахстана, можемо рећи да заиста имамо посјетиоце из цијелог свијета. Наравно, највећи број посјета имамо из земаља окружења, првенствено из Србије, Републике Српске, Босне и Херцеговине и Хрватске, али долазе нам и туристи из Енглеске, Француске, Њемачке и цијеле Европе, тако да имамо велики број посјета широм земљиног шара, каже Косовић.

Живот Андрића у Херцег Новом прате лијепе приче. Људи који су их познавали говоре о њима са осмјехом и великим поштовањем.

-Бројне су приче о Андрићу, једна посљедња коју сам ја чула од госпође Соње, која је била дјевојчурак у то вријеме и радила је у продавници бомбона која је радила преко пута данашње Градске кафане. Андрић је свакодневно туда пролазио и шетао и често би дошао да самеље пржену кафу код њих јер су они имали велики млин за мљевење кафе. Госпођа Соња је била фасцинирана колико је он био један топао, диван и несебичан човјек и кад би машина прешла мало преко пола, кад би се самљело мало преко пола кафе коју је донио, он би је зауставио и рекао “остатак је за вас да се почастите.” Ето, она га тако памти, као једног дивног господина, несебичног. Бројне су приче о Андрићу, о томе како је волио своју смокву, како је волио да је гаји и често је знао и да се сакрије на њу када је видео неке нежељене госте, а сигурно је да су му људи досађивали често. Ту су и приче о томе колико је волио да се дружи са господином Станићем, његовом супругом Надом, о томе колико је био скроман,  ненаметљив, незамјерљив, уствари, један велики човјек као што су ваљда сви велики и  остварени људи. Највише нам људи о томе говоре, потврдила је Косовић.

Књига утисака у Кући Ива Андрића је испуњена посебним импресијама.

-Наша књига утисака је једна прича за себе, како је у нашој кући свечани кабинет предсједника општине имамо често посјете дипломата тако да имамо њихове утиске, затим утиске бројне дјеце која дођу у оквиру екскурзија, имамо интересантних цртежа дјечице која су доста мала и која оставе у форми цртежа неке своје утиске о кући. У посјети су нам биле многе особе из области културе, политике, дипломатије. Био нам је господин Матија Бећковић и оставио дивну посвету, били су разни књижевници и уписали се у књигу утисака која је наше парво мало благо.

Кућа Иве Андрића у Херцег Новом није само архитектонски бисер већ и симбол љубави, културе, умјетности, повезивања са свијетом.. Једноставност и скромност њиховог дома одражавају дух великог писца и његове супруге, док богат културни програм чува сјећање на њихову љубав и пријатељства. Посјета овој кући пружа јединствени увид у живот једног од највећих писаца нашег времена и инспирацију коју је пронашао у Херцег Новом.