Которском премијером савремене опере “Госпа од Шкрпјела, Јацинта жена која чека”, за три женска гласа, камерни ансамбл и електронику, композиторке Ирене Поповић, свечано је завршено 24. издање Међународног фестивала КоторАрт.
Након премијере у Горњој Ластви у оквиру Тиват Мусиц Фестивала, потресну причу о Јацинти Кунић из Пераста, у которској Цркви Св. Духа синоћ су испричале и оживјеле сопран Наталија Радић, глумица Дубравка Дракић и дјевојчица Дорис Франовић. Гласове је пратио ансамбл Бока, који чине Тамара Кнежевић, флаута, Ненад Јовановић, виолина, Жељко Ивовић, виолончело, Марина Микић, клавир, и Никола Шашковић, перкусије. Чланови ансамбла су, поред свирања, шапутањем и тихим пјевањем, допуњавали Јацинтин глас, претварајући га у вапај бића која вјерно чекају.
Либрето, у коме се смјењују прошлост и садашњост, сан и јава, уз најљепше стихове, потписала је музиколошкиња Јелена Новак, док је асистент на пројекту Никола Драговић.
Концертно извођење опере оставило је снажан утисак на публику оба фестивала, како на оне који су већ добро упознати са овом бокељском судбином, тако и на оне који су кроз саму оперу први пут дошли у контакт са причом Јацинте Кунић која је 25 година златним и сребрним нитима и власима сопствене косе везла гоблен, чекајући мужа да се врати с пловидбе. Сваким покретом игле којим влас косе уђене у платно, живот јој је постајао све дубља самоћа и тек представа о живљењу. Од напора је изгубила вид, а свог вољеног никад није дочекала. Свој гоблен је као завјет и симбол непролазне љубави 1828. године поклонила светилишту Госпе од Шкрпјела, гдје се и данас чува.
Прича о животу на мору, који поред све љепоте доноси патњу и самоћу, стрпљивост и чекање, коме су вјековима, па и данас, изложене жене у Боки, добила је свој нови живот захваљујући креативном раду Ирене Поповић и Јелене Новак, као и изузетној синергији ансамбла Бока и три женска гласа која су достојанствено дочарала Јацинтин лик.
-Прошле године сам на позив ансамбла Бока написала увертиру о Госпи и жени која чека. Пошто су музика и цијели тај концепт ансамбла који је пјевао о острву које се гради јако добро примљени дошли смо на идеју да ту оперу коју сам већ имала у скици завршим. Иако сам из Србије, моје дјетињство и свако љето сам провела на мору и спознала сам да сам увијек пливала ка Госпи. Пошто ме јако интересује положај жена, њихова права, еманципација и шта нам је донијело ново вријеме некако сам кроз Јацинтину мотивну причу дала себи слободу да испишем музику на ту тему. Скоро више од пола године сам се бавила њеним унутрашњим монолозима, шта размишља једна жена која везе и чека. Ово није само прича о жени, већ о свима који чекају, мајкама које чекају синове, сестрама које чекају браћу. Није ријеч само о женском чекању већ о истрајности, снази и моћи, о томе чему смо сви изложени, шта морамо и гдје су те границе кад одлучимо да одемо, навела је композиторка Поповић.
Поповић истиче да се нада да ће осим концертног извођења доћи и до инсценације ове опере.
-Надам се да ћемо моћи да надградимо наше острво, али не реметећи његову архитектуру зато што мислим да је ово ипак интимна ствар. Ово дјело не могу да замислим са већим ансамблом, са много више људи. 25 година чекања нестане у сат и 15 минута музике. Мислим да је овај један емотивни талас ипак пребацио публику и мислим да је важно да се о овој легенди пјева, везе, плеше и искрено се надам да ће још неко да се окуражи да направи неки други вид изражавања и чувања баштине који подразумијева гледање са стране, додала је композиторка.
Сопран Наталија Радић, дјевојчица Дорис Франовић и глумица Дубравка Дракић својим сјајним вокалним изведбама одушевиле су публику која их је на самом крају наградила вишеминутним аплаузом и стајаћим овацијама.
-Мислим да смо имале огромну срећу прије свега што је Ирена била са нама и што су чланови ансамбла Бока изузетни музичари и што су имали стрпљење и разумијевање за мене која сам из потпуно друге сфере. Мени је био велики професионални изазов, а на крају ми је била радост зато што сви кажу да сам некако и ја са глумачке стране донијела причу и судбину једне жене о којој се мање зна и уопште ту тему чекања, онога што јесте жена, што јесте женско биће, женско ткање у нашем идентитету и ономе што јесте наша данашњица. Мислим да је много битно да смо успјели да један потпуно нови садржај донесемо на ту тему, истакла је Дракић.
Напомиње да вриједност опере не лежи само у њеној актуелности, већ и причању аутентичних прича из наших средина.
-Поента је у томе да недовољно причамо наше приче. Нама су драже туђе приче, ми се склањамо, ми не знамо ко смо, ми не волимо то што имамо и мислим да је у том смислу најбитније да сваки град, свако село, крије неку посебну, инспиративну и важну причу која чека свој простор. Ми смо пробали кроз судбину Јацинте Кунић и тај гоблен који је сада већ реликвија да испричамо једну причу како се некада живјело на овим просторима, зашто је важно да се о томе прича, шта све женско биће у себи има и шта све жена треба да ради да би била онаква каква се очекује да буде. Уопште тема чежње, усамљености, која је изузетно присутна је нешто што нас умјетнике посебно инспирише, а мени се чини да оваква изведба може само да оплемени људе који дођу да је виде. Чути да се пјева на нашем језику у овој форми је и за мене било величанствено, а вјерујем да је тако било и публици, испричала је Дракић.
Марина Микић, пијанисткиња и вођа ансамбла Бока, након премијере у Тивту, говорила је о својим утисцима и подсјећа на важну улогу мецена.
–Помијешане су ми емоције, јер није лако одсвирати и остати имун на овакву музику и поруку. Прелијепа и претешка љубавна прича. Сви ми то осјећамо на неки начин, било да имамо некога у фамилији ко је поморац, било да знамо некога. И на пробама је било страшно емотивно, кад смо откривали вишеслојност либрета, музику која хипнотише. Врло благо и питко, а из тога изађе вулкан на крају. Кад смо чули Иренину увертиру прошле године на ТМФ-у, заљубили смо се у њу и из тога се изродила ова инспиративна сарадња са Иреном. А свега овога вјероватно не би било да није брачног пара Лили и њихове Фондације Ме&Ус. Онии подржавају КоторАрт већ 15 година, а сада и ТМФ. Санта Барбара, одакле су, је Котору побратимски град и они подржавају и музичаре и ватерполисте и младе из Ресурног центра за дјецу и младе оштећеног слуха и говора. Финансијски су подржали настанак и извођење наше опере, а у плану је да се све преведе и да опера отпутује до Санта Барбаре, видјећемо! Ја вјерујем да и људи, који нису одавде схватају ту тежину одласка, а да ли ће се вратити, ко зна! Можда још плови, а можда се у некој форми већ вратио у свој Пераст…, рекла је пијанисткиња.
Задовољство што је 24. Издање КоторАрта заокружено управо концертним извођењем опере Госпа од Шкрпјела изразио је Ратимир Мартиновић, генерални и умјетнички директор КоторАрта који је сумирао утиске од самог отварања, па до посљедње вечери фестивала.
-Отварање фестивала је било вишеструко занимљиво. Када се ради о умјетничком дијелу програма он је био посвета Црној Гори и причи о утицају музичара из Аустроугарске монархије на музички живот Црне Горе. Котор је потпуно другачија прича од Црне Горе када се ради и о музичком животу, а синоћна опера је управо била посвета Котору. Јако нам је важно да тај рам буде наш, домаћи, локалан, а у тај рам заиста стане цијели свијет. Стао је и ове године, не само по питању земаља из којих су нам умјетници долазили, него и по питању жанрова. Било је пуно ансамбала, форми, имали смо фантастичне програме у које бих убројао и овај синоћни. У овој истој дворани слушали смо Андреја Гугњина, Драгана Ђорђевића Сузукија, невјероватан ансамбл Јаношка. На трговима смо чули симфонијске оркестре, џез диве, имали смо представе, пуно концерта за дјецу. Погледи дјеце која су у невјерици чему су изложена док су слушала опере за дјецу и присуствовала музичком биоскопу мени се чине као залог за будућност. То је темељно важно не само за КоторАрт као фестивал већ и за било шта гдје промишљамо будућност овог простора, ове државе, ове нације, јер без образовања и најмлађих популација не можемо се надати ничему добром, истакао је Мартиновић.
Иако је 24. издање КоторАрта тек завршено, организатори најављују да је више важних концерата већ испланирано за сљедећу годину када ће бити обиљежен значајан јубилеј – 25. година Међународног фестивала КоторАрт.
