Пред бројном публиком у башти Куће нобеловца Ива Андрића синоћ је представљена књига „Морачки јасновидац“ – разговори угодни са блаженопочившим митрополитом Амфилохијем Радовићем, аутора Перице Ђаковића.
Зборник интервјуа рађених у оквиру емисије „У жижи“ објављен је поводом 40 година Ђаковићевог рада у новинарству, започетог у Радију Херцег Нови, а у припреми је и друга књига – „Божићни интервјуи“.
Књижевник Будимир Дубак, последњи министар вјера у Влади Црне Горе, дугогодишњи пријатељ митрополита Амфилохија и аутора, који је радио предговор за књигу, истакао је да је велика ствар што се Ђаковић одважио да свјетло дана угледају ови разговори са митролопитом, који допуњују његово обимно и капитално телошко-књижевно дјело.
Ми који смо имали благослов да будемо свједоци и скромни сатрудници митрополита Амфилохија у дане његовог подвига на путу „До Христове побједе!“ што му је била лозинка и завјет у последњим данима његовог земаљског живота, на литијама које су одбраниле Христове светиње у Црној Гори, призвани смо да свједочимо о непролазном дјелу овог великог Божјег угодника.
Нарочито су драгоцјени разговори које је Перица Ђаковић водио с митрополитом Амфилохијем у емисији „У жижи“, али и уочи божићних празника, на телевизији „Нови ТВ“. Митрололитова тумачења односа Српске православне цркве и друштвене стварности у Црној Гори превасходно су се у литијама показала далекосежним и дјелотворним. Били су то својеврсни путокази за понашање вјерног народа у одлучној одбрани светиња. Стога је објављивање тих интервјуа с митрополитом Амфилохијем својеврсна актуелизација његових далековидих визија, које су се темељиле на дубоком познавању историје и судбине српског народа, поручио је Дубак, истакавши да је аутор забиљеживши их на папиру сачувао цијело једно благо.
Казао је да је за њега била велика радост што ће многи читаоци имати прилику да се поново сусретну са бриљатном, увијек будном и прецизном, толико обавјештеном и луцидном мишљу митрополита Амфилохија, која у овим књигама отвара видике будућим генерацијама.
Ово је прва од двије књиге разговора, које свједоче да без њих не би било цјеловито то монументално теолошо-књижевно дјело митрополита Амфилохија. Зналачким вођењем разговора новинар Перица Ђаковић је просто „отварао“ митрополита да проговори слободније о неким темама које нису строго теолошке или црквене, него и дневнополитичке. Он се ту јасније него игдје раније у многим својим иступима, и текстовима и књигама, одредио према овом времену, према идеологији која је створила ово зло доба, према конкретним носиоцима власти који су били кренули да сруше цркву Христову послије двије хиљаде година у Црној Гори и коју је он, заједно са вјерним народом, одбранио последњим снагама овоземаљског живота.
У име „Матице српске“, књижевник Милорад Дурутовић је подсјетио да је приликом формирања Друштва чланова у Црној Гори веома значајан допринос дао блаженопочивши митрополит, и истакао да су разговори које је са њим водио Ђаковић, „селидбом“ са екрана на текст, добили једну нову врсту релевантности.
Разговори су вођени у одређеном временском тренутку са неком актуелном друштвеном или политичком темом, било да је у вези са животом наше православне цркве, или са обновом Нјегошеве капеле на Ловћењу, или са судбином Косова и Метохије. Дошли смо до три кључне ријечи; то су црква, Нјегош и Косово, које увезују ову књигу, а рекао бих и читаву нашу судбину у једну цјелину. Међутим, тада док смо слушали те разговоре на телевизији нужно смо и сами били фиксирани за актуелни политички или друштвени тренутак па можда нијесмо у ријечима блаженопочившег митрополита могли да разазнамо увијек неке дубоке поруке и поуке, путоказе које нам је сугерисао, али зато сада, благодарећи труду Перице Ђаковића и његових сарадника можемо да читамо пажљиво оно што нијесмо умјели да слушамо пажљиво.Ова књига доноси универзалне поуке, показује како се човјек увијек мора руководити вишим религијским, духовним, етичким или моралним принципима и онда када је потребно регулисати нека земна питања, поготово она која нас раздиру, цијепају и дијеле…
Иако је разговоре могуће погледати, парох подгоричке цркве, отац Гојко Перовић, сматра да је језик неисцрпни медијум људскога опстанка и изражавања, те да сваки човјек уноси своју душу кад нешто препричава и интерпретира.
Тако су се овдје потрудили аутор, приређивач и коментатори, па и ми вечерас, да пробамо да довршимо, иако знамо да је немогуће, да доцртамо оно што сви знамо. Свако од нас би могао да каже да је био лични пријатељ са митрополитом, да га је видио на неки свој начин, свако има неку своју анегдоту са њим која му је најдража у животу. Тако је митроплот Амфилохије неким чудом постао становник, и најинтимнији пријатељ, и најљепши украс наших приватних живота, а не само митрополит црногорско-приморски који предводи литије и литургије, кога је било дика видјети и рећи – да, ја припадам цркви којој је поглавар један овакав човјек, за кога су чули од истока до запада.
Једна од лијепих ствари ове књиге, ових слова која су пропутовала од микрофона до папира је управо да је то само још једно свједочанство духовног океана који је покренуо митрополит Амфилохије, и ви кад прочитате ову књугу бићете богатији за још једну интерпретацију једне вјечне истине и бићете богатији за још једно сазнање да нам оно што је митропоилит Амфилохије оставио стално измиче, поручио је Перовић.
Главни „кривац“ објављивања ове и следеће књиге је Ранко Т. Жутковић, подсјетио је Ђаковић, а глумац Данило Бабовић је прочитао дио његовог текста.
Перица Ђаковић кроз цио серијал храбро води својим новинасрским и уредничким путем у свим тематским цјелинама, чувајући своје и достојанство професија а задржавајући право на сопствено мишљење и сопствени суд. Тај његов суд није у сврси допадања другима, него да их знањем и информисаношћу, техникама вођења интервјуа, културом дијалога са гостом и гледаоцима покрене и разбуди и уразуми. Перица то не ради да би се допао струци, нити је популиста за улична и кафанска и за кућне сједељке… Јасан и разговјетан и мисаоно одређен. Прецизан. Који има смисао и поруку. Перица не продаје маглу. Ни мудрости, ни вјештину празнословља. Он у свакој медијској секунди ствара нови квалитет свог пројекта. Ништа код њега нема замагљено и замућено, неодређено….
Жутковић је подсјетио да је Ђаковићевонм новинарско дјело врхунског домета за протекле четири деценије обухватило много вриједних остварења.
-Остварио је Перица, и још увијек остварује, своје новинарске снове. И након толико година видим га срећног. Видим га како се радује сваком новом почетку. Како неуморно и љубоморно брани своју професију, уједињује и не дијели новинарски еснаф. Надахнут, са искуством прекаљеног борца и наглашеном емпатијом према младим нараштајима. Мени је та његова слобода новинарског изражавања, слобода избора тематских цјелина и слобода избора саговорника, гостију и нас домаћина и гледаоца, била инспирација да га подстакнем да ови записи угледају свјетлост дана и, хвала Богу, ево их…. Колико је све успјешно урађено процјениће они који буду читали овај запис, то јест књигу. Знам да је једно живи интервју, а потпуно друго књижевни текстуални запис истог. Склад једног и другог у буквалном преносу, без интервенција, не подразумијева се. Овога пута хвала Богу и слава Богу, све се подрударило, записао је Жутковић.
Иако је у Херцег Нови први пут дошао 1970, а вратио се 1978. године, Перица Ђаковић за себе каже да је из Новога и Боке.
Новљанин се не постаје рођењем, Новљанин се постаје ако овај град волите, осјећате својим и везани сте за њега, казао је Ђаковић, подсјетивши на свој серијал „Писма из Херцег Новог“ који је трајао десет година и који је гледан у региону и широм свјета.
На промоцији су наступиле солисткиње Марија Видаковић и Јована Ражнатовић, а након Херцег Новог књига „Морачки јасновидац“ ће бити представљена и у другим градовима Црне Горе и региона.
